Izvor: Objava, 06.Apr.2020, 09:51

ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Други светски рат (1939-1945) био је најразорнији сукоб у досадашњој историји човечанства.

Узроци Другог светског рата су пре свега незадовољство Немачке и Италије уређењем Европе и света после завршетка Првог светског рата. Међусобно супротстављени савези, силе Осовине (Немачка, Италија, Јапан) и Антифашистичка коалиција (Велика Британија, САД, СССР), водили су рат у Европи, Азији и Африци.

Током првих година рата, Краљевина Југославија се нашла у потпуном ратном окружењу. Сви њени суседи изузев Грчке били су окупирани од сила Осовине или су им приступили. У таквим околностима кнез Павле Карађорђевић преузима одговорност за државу и народ. Свестан чињенице да Краљевина Југославија не може рачунати на војну подршку и заштиту Велике Британије, а да је сама немоћна да се супротстави Немачкој, доноси одлуку да држава приступи Тројном пакту. Документ је потписан у Бечу 25. марта 1941. године.

Група официра предвођена генералом Душаном Симовићем извршила је државни удар, збацила Владу и намесништво, а краља Петра II Карађорђевића прогласила пунолетним. Генерал Душан Симовић постао је председник нове владе. Широм Београда су 27. марта 1941. године организоване демонстрације и дата је подршка одбацивању Тројног пакта.

Немачка је без објаве рата напала Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. Отпор је трајао свега једанаест дана, до 17. априла 1941. године. Највећа разарања доживео је Београд. Поред стратешких циљева, бомбе су падале и на цивилне објекте. Погинуло је неколико хиљада грађана. У бомбардовању је страдала и зграда Народне библиотеке, у којој су се налазила документа непроцењиве вредности. У одбрани Београда посебно су се истакли пилоти југословенске авијације. Југословенска влада и краљ Петар II су побегли из земље, а савезници су их признали за чланове Антифашистичке коалиције.

У Загребу је 10. априла 1941. године проглашена Независна држава Хрватска (НДХ). Обухватала је територије Хрватске, без Истре и великог дела Далмације, Босну и Херцеговину и Срем. На челу НДХ био је Анте Павелић, вођа усташког покрета.

Усташе су тежиле стварању етнички чисте хрватске државе. Планирали су побити трећину Срба, трећину покатоличити, а трећину иселити. Терор усташа присилио је српско становништво да већ у јуну 1941. године подигне оружани устанак у источној Херцеговини.

После априлског рата, територија Југославије била је подељена између чланица сила Осовине (Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске). Србија се налазила под непосредном управом Немачке, којој су помагали домаћи Немци из Баната - фолксдојчери. Немци су формирали Владу народног спаса на челу са генералом Миланом Недићем. Он се примио ове незахвалне дужности не би ли се спречило даље страдање српског народа.

У Србији је отворено са окупатором сарађивао Димитрије Љотић, који је формирао Српски добровољачки корпус - љотићевце. Јунак из Првог светског рата, Коста Миловановић Пећанац, формирао је четничке одреде које је ставио на располагање Недићевој влади.

Од почетка окупације, стрељање и одвођење у логоре били су свакодневна појава. Од лета 1941. године постојао је закон по коме је за сваког убијеног односно рањеног Немца убијано 100 или 50 Срба. Велика страдања српских цивила забележена су на почетку "казнене експедиције" немачког генерала Франца Бемеа. У јесен 1941. године била су извршена масовна стрељања над хиљадама цивила у Крагујевцу, Краљеву и подрињском селу Драгинцу. Најдрастичнији пример етничког чишћења у Другом светском рату у Југославији је убијање и одвођење у логоре више од 80.000 цивила на Козари од стране усташа и Немаца 1942. године.

Београд је био једини град у Европи са три концентрациона логора, Бањицом, Сајмиштем и Топовским шупама. Логори су постојали и у Нишу и Шапцу.

На територији НДХ, Срби су највише страдали у логорима Стара Градишка и Јасеновац. Ту су примењиване најсуровије методе ликвидације људи.

На територији Југославије настали су и деловали партизански и четнички покрети отпора.

Четнички покрет формирала је група југословенских официра, непосредно после априлског рата, на Равној гори, близу Ваљева. Вођа Равногорског покрета био је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Име четник представља традиционални назив за српског устаника, члана војне јединице - чете. Покрет Драже Михаиловића није сарађивао са четницима Косте Миловановића Пећанца. Влада Краљевине Југославије у Лондону именовала је Михаиловића за команданта Југословенске војске у отаџбини и министра војске. Добио је чин генерала.

Најзначајнија политичка институција четника био је Централни национални комитет, на челу са Драгишом Васићем. Ово тело је окупљало српске интелектуалце, присталице монархије и антифашистичке коалиције.

Политички циљ Равногорског покрета био је обнављање Југославије као монархије и федерације Србије, Хрватске и Словеније, при чему би се у оквиру Србије нашли и Босна, Херцеговина, део Далмације, Срем, део Славоније, Банат, Бачка, Барања, Црна Гора, Косово и Метохија и Македонија.

Партизански покрет је формиран 22. јуна 1941. године, на дан напада Немачке на СССР. Покрет је формирала КПЈ, а за команданта Главног штаба партизанских одреда Југославије постављен је Јосип Броз Тито.

Паралелно са борбом против окупатора, комунисти су спроводили и социјалистичку револуцију. Желели су да створе нову Југославију, социјалистички уређену (средства за производњу била би заједничка својина друштва). Држава би се састојала од шест федералних јединица (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија).

Прве политичке органе власти партизани су створили у септембру 1941. године, на саветовању у Столицама.

Током лета и јесени 1941. године вођене су заједничке борбе четника и партизана у западној Србији, где је створена велика слободна територија, названа Ужичка република. Немачку офанзиву тада је предводио генерал Франц Беме. Велике борбе са партизанима су вођене на Кадињачи, где је изгинуо цео Раднички батаљон који је штитио повлачење Врховног штаба из Ужица. Истовремено се распламсао грађански рат између партизана и четника.

Од 1942. до 1944. године највеће борбе воде се на тлу Босне и Херцеговине. Једно од највећих страдања партизана било је у јануару 1942. године, када су се повлачили према градићу Фочи. Тада је изведен чувени Игмански марш. Из Фоче су кренули ка западној Босни, створивши нову велику слободну територију, са центром у Бихаћу. Овде је, крајем новембра 1942. године, одржано Прво заседање АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије), чије су одлуке биле важне за процес изградње нове Југославије.

Дража Михаиловић се током 1942. и 1943. године налазио на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Прибегава "стратегији чекања" - да би спречио страдања цивила, четнички покрет избегава сукобе са окупатором све до тренутка великих савезничких победа.

Преломна година за исход борбе против окупатора, али и грађанског рата била је 1943. Тада непријатељ организује две офанзиве под именом Вајс и Шварц. Операција Вајс позната је и под именом Битка на Неретви или Битка за рањенике и представља једну од најзначајнијих битака током Народноослободилачке борбе. Партизани су се уз велике напоре због мноштва рањеника успели спасити повлачењем преко импровизованих мостова код Јабланице и Острошца. С друге стране Неретве започео је један од најстрашнијих сукоба партизана и четника, у коме ће партизани однети победу. Уследила је операција Шварц или Битка на Сутјесци, из које се Врховни штаб једва спасао. У овој бици погинуо је, у јуришу на челу своје дивизије, Сава Ковачевић, народни херој и легендарни јунак. После успешних одбрана на Неретви и Сутјесци, партизани су скренули пажњу савезника. На Техеранској конференцији одржаној крајем новембра и почетком децембра 1943. године између Рузвелта (САД), Стаљина (СССР) и Черчила (Велика Британија) одато је пуно признање Народноослободилачкој војсци као значајном фактору за уништење фашизма.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу. Тада су одузета сва права избегличкој влади у Лондону, краљу Петру II забрањен је повратак у земљу док народ о томе не одлучи после ослобођења, Тито је добио звање маршала и одлучено је да се послератна Југославија уреди као заједница шест федералних јединица.

На Вису је у јуну 1944. године одржан састанак између председника владе Краљевине Југославије, Ивана Шубашића, и Јосипа Броза Тита. Након тога је краљ Петар II разрешио Дражу Михаиловића дужности главнокомандујућег Југословенске војске у отаџбини и сву подршку дао је партизанима.

Од 1944. године партизани су вршили припреме за продор у Србију. У више сусрета Тито-Стаљин договорена је подршка Црвене армије како у борби против Немаца, тако и против четника. Борбе за ослобођење Србије започињу у лето 1944. године. Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године.

У ослобођеном Београду одржан је други састанак Тито-Шубашић, где су се договорили да формирају привремену владу, на челу са Јосипом Брозом Титом, а о облику владавине народ ће одлучити по завршетку рата.

Завршне борбе за ослобођење Југославије започеле су у пролеће 1945. године, после формирања Сремског фронта. Ненавикнути на фронтални начин борбе, партизани су поднели бројне људске жртве. Ипак, априла 1945. године Југословенска армија пробила је немачко-усташки фронт, а 15. маја 1945. године завршен је Други светски рат у Југославији.

Од 1943. године Дража Михаиловић се налазио на тлу Србије. Покушао је да изведе нову мобилизацију када је изгубио и последњи ослонац, подршку краља Петра II. Пред налетом партизанских јединица повлачи се у Босну, одлучивши да остане у земљи јер је био уверен да ће после завршетка рата доћи до оружаног конфликта између Запада и СССР и да ће му Велика Британија и САД помоћи да однесе победу у грађанском рату и да обнови предратну Југославију.

Међутим, Југословенска армија у пролеће 1945. године започиње операцију са циљем да потпуно порази четнике, разбијајући четничке одреде један за другим. Одлучујући сукоб десио се на ушћу Сутјеске у Дрину 13. маја 1945. године. Дража Михаиловић је ухваћен следеће године и изведен пред суд у Београду. Проглашен је за издајника и осуђен на смрт стрељањем.