Izvor: Objava, 25.Mar.2020, 20:39

ЕВЛИЈА ЧЕЛЕБИЈА

ЕВЛИЈА ЧЕЛЕБИЈА

Турски путописац Евлија Челебија рођен је 25. марта 1611. године у Цариграду, у тадашњој четврти Касим-паша. Потомак је старе турске породице која се 1453. године из Анадолије преселила у Цариград. Евлијин прадеда, потомак песника и суфије Хоџе Ахмета Јесевије, добио је у царском граду велико имање и убрзо стекао и позамашан иметак.

Евлијин отац, Дервиш Мехмед Зили, био је старешина дворских златара и уживао углед на двору. Служио је неколико султана и умро 1648. године.

Евлијина мајка била је из кавкаског племена Абаза и у сродству с царским високодостојницима. Поред њега родила је и сина Махмуда и кћер Инал. Надживела је мужа.

Име Евлија добио је по Евлији Мехмед-ефендији, очевом пријатељу и касније свом мудром учитељу. Уз њега је провео једанаест година и његовом заслугом стекао и знање и звање.

После завршеног основног образовања, седам година је слушао предавања из теологије, учио арапски, персијски, грчки, латински и сиријски језик. Изучио је калиграфију и златарски занат. Дервиш Омер Пишуваја, мајстор музике, пренео му је све своје умеће, а Куран, који је знао напамет, рецитовао је на свих седам арапских наречја којима га је научио Мехмед-ефендија. Тако је добио звање хафиза и титулу челебије (образованог човека племенитог порекла). Уместо дугачког породичног имена, ибн Дервиш Мехмед Зили, определио се за краће - Евлија Челебија. Проницљивом и бистрог ума, то му је и приличило. А онда је доспео у царске сараје.

Приликом једног наступа у Аја Софији, 4. марта 1636. године, својим музикалним гласом рецитовао је Куран и на себе скренуо пажњу султана Мурата IV који га је запослио на двору и омогућио му наставак школовања. Али, прво што је Евлија искусио био је рат с Персијом. Пошто се добро показао, пружила му се прилика да стекне положај на двору и себи обезбеди лепу будућност. Ипак, Челебија је и после две године и вишег образовања које је стекао био само обичан дворски службеник са скромном платом. Своју даровитост и знање, снажне родбинске и пријатељске везе није искористио да гради каријеру. Његов слободан дух и крв пустолова нагонили су га на лутање по свету.

Први пут "отиснуо се у свет" као осамнаестогодишњак - истраживао је родни Цариград с предграђима и околином. Године 1640. направио је и први непромишљени подвиг. Без очевог знања отишао је на једномесечни излет у стару престоницу Османлијског царства Брусу. Када се покуњен вратио кући, уместо очекиване и заслужене грдње, отац му је пожелео добродошлицу и посаветовао га да своје путовање и све што је током њега доживео опише.

Евлија је тада узео перо и није га испуштао из руке до краја живота. Радећи као чиновник у служби високих државника, путовао је и бележио све што је видео, чуо, сазнао и осетио. Знао је и да тргује, па да на путовањима нешто заради. Често је храбро учествовао и у борбама. Некада се кукавички повлачио. Презирао је неправду и насиље коме је неретко био сведок. Пошто закон није био у његовим рукама, пресуђивао је оштрим речима и сатиром. Није штедео ни великаше какав је био његов рођак и добротвор Мелек Ахмед-паша у чијој је служби дуго био. Руглу је извргавао неправичне кадије и заблуде које су великодостојници ширили у народу. Иако је био изузетно предан вери, волео је с друговима да заигра, запева и засвира. Алкохол и дуван је избегавао, али не и добар залогај. У камиљем месу припремљеном на жару је уживао. Сналазио се у свакој прилици, умео је лепо да се опходи и води духовите разговоре. Називали су га "пријатељем и забављачем људи". Тим расположењем одишу и свих десет књига његовог путописа.

Прва књига посвећена је првенствено Цариграду - историји, архитектури, споменицима, знаменитостима престонице - али, садржи и
оцену законодавства султана Сулејмана Величанственог (владао 1520-1566), хронику турске државе од Мехмеда II (владао 1451-1481) до Мехмеда IV (владао 1648-1687), као и објашњење како је постао путописац.

Године 1641. Евлија је био у служби свог рођака Дефтердар-зеде Мехмед-паше. Често је путовао из Цариграда у Брусу и околна места Ђурђистан, Анапу, преко Црног мора у Баку, Тбилиси, на Крим, Малту, Крит. Та путовања описао је у другој књизи поменувши у њој и устанак анадолског Варвар Али-паше 1648. године.

Путовања кроз источне пределе Османлијског царства (Сирију, Палестину) и неке његове европске поседе описао је у трећој књизи. Посебну пажњу посветио је градовима Једрене, другој турској престоници (1368-1453) и Софији, седишту Румелијског пашалука. У тим градовима, навео је путописац, остао је дуже и боље их истражио.

У четвртој књизи дао је приказ Курдистана и Месопотамије, неких предела Персије, а опчињен је био изгледом насеља и начином живота тамошњих племена.

Како су га обавезе даље водиле, пут из Месопотамије наставио је по европским деловима царства и суседним земљама. Прошао је кроз Србију, Босну, северну Далмацију, Хрватску, Славонију, Македонију, Молдавију, Влашку и Пољску. Али, пета књига само површно слика ове крајеве. Усмерена је на сукобе с ердељским кнезом Ђорђем II Ракоцијем.

Шеста књига је опуштенија. Иако иде у ратни поход у Угарску, Евлија у потпуности ужива у свом путовању кроз Албанију и јужнословенске крајеве. Долази први пут у Београд и те, 1660. године остаје месец дана у утврђеном граду на Дунаву и Сави. Шета градом, загледа, опажа и бележи. Опис који је оставио најдетаљнији је приказ Београда из 17. века. Једно поглавље посветио је и осталим градовима кроз које је прошао на путу за Угарску. Укратко је дочарао изглед и живот Подгорице, Никшића, Улциња, Дубровника, Мостара, Сарајева, Осијека.

Седма књига обилује описима ратовања по Мађарској, Славонији, Међимурју године 1663. Евлија две године касније путује у Беч где упознаје Леополда I, угарског краља и светог римског цара (1640-1705) и друге значајне великодостојнике и добија пасош за пут у далеке европске земље Шпанију и Низоземску. Ипак, никад их није видео. Уместо жељеног, одлази службено на Крим, обале Каспијског језера, поречје Волге и Урала.

Свој долазак у земљу Черкеза описао је у осмој књизи. Није могао да избегне борбе с Крићанима 1669. и устанак у Маимонту у Грчкој следеће године. Одатле се, преко Албаније и обала Јадрана, вратио у Цариград.

После свих тих догађања, Евлија је пожелео мало душевног мира, те се 1671. године с једним пријатељем упутио на хаџилук у Меку. Девета књига посвећена је опису светковине, Меке и Медине, али и многих крајева у Арабији.

Десета књига бележи 1672. годину и Евлијин одлазак у Египат. Одушевљен земљом фараона, прешао ју је и копном и водом Нила. Навратио је у Судан и Абисинију. Године 1676. поново је дошао у Египат и велелепни Каиро и ту намеравао да остане седам година. У Каиру је 1682. године и умро.

Иза Евлије Челебије није остала породица и деца јер се никада није женио. Али зато је остало дело, а оно је у уметничком погледу доказ јединственог дара писца који је створио непоновљив и особен књижевни облик - путопис живота. Оно му је обезбедило славу за сва времена.