Izvor: Objava, 24.Mar.2020, 19:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КНЕЗ СИМА МАРКОВИЋ

Знаменити војвода првог српског устанка, кнез Сима Марковић, био је један од најблискијих пријатеља и сарадника вожда Карађорђа и велики дипломата устаничке Србије. Својом биографијом исписао је најсветлије странице српске историје.

Симеон-Сима Марковић родио се у Великом Борку, у околини Београда, 1768. године. У младости се бавио трговином. За време Кочине крајине борио се против Турака и показао велику војничку спремност. Постао је поштени газда великог угледа. Био је даровит и имућан човек. Пошто је био оборкнез Посавине, у време Сече кнезова кнез Сима Марковић требало је да буде међу првим жртвама дахија. На путу кроз Београдску нахију, идући ка Ваљеву, Мехмед-ага Фочић послао је своје људе да погубе кнеза Марковића, али се он, обавештен од својих гласника, успео на време склонити и спасити од јаничарског јатагана.

Кнез Сима Марковић био је велики пријатељ с Карађорђем, још пре устанка. Често су се састајали и планирали буну на дахије, а како је устанак постајао све извеснији и ближи, тако је и њихово пријатељство јачало.

По избијању устанка Сима је побунио посавску кнежину. Карађорђе је често свраћао његовој кући и с њим се о свему саветовао. Вожд је настојао да му се кнез Сима увек нађе у близини. На првој скупштини старешина у Остружници, маја 1804, изабран је за члана делегације за преговоре с Турцима у Земуну у којима је посредовао аустријски генерал Женејн. Војничке способности је испољио у борбама за Карановац 1805. и у боју на Мишару 1806. У операцији за ослобођење Београда командовао је одредом од 3.000 устаника који је нападао Варош-капију. После погибије Јанка Катића и Васе Чарапића, Сима је постао најважнији војвода Београдске нахије.

О томе колико је било пријатељство и поверење између Карађорђа и кнеза Симе Марковића може се видети из Карађорђеве одлуке да устаничку скупштину на којој је основан Правитељствујушчи совјет, први орган извршне власти у устаничкој Србији, одржи у Великом Борку, у Симином дому, 27. августа 1805. године. Марковић је подржавао све Вождове одлуке и био је међу његовим највернијим сарадницима. Године 1807. Марковић је изабран за председника Правитељствујушчег совјета, а 1811. постао је попечитељ народне касе (министар финансија). Када је 1807. Порта затражила од Србије да пошаље против Руса 20.000 војника, Марковић, који је тада био председник Совјета, одбио је овај захтев, свечано изговоривши: "Србија сматра себе за независну државу."

Због мудрости и преговарачког дара Марковић је неколико пута као Вождов изасланик путовао у иностранство да заступа српске интересе. Крајем 1808. путовао је у главни стан руске Дунавске армије у Букурешт, а 1811. и 1812. ишао је на руски двор у Санкт Петербург. Руски цар Александар I одликовао га је руским Орденом Свете Ане другог реда.

Године 1809, током устаничке офанзиве против Турака у свим правцима, Карађорђе је кнеза Симу и Јакова Ненадовића поставио за команданте западног (Дринског) фронта. Тада су кнез Сима и Јаков с војском београдске и ваљевске нахије прешли Дрину и запосели источну Босну. Из Босне су се повукли после српског пораза на Каменици на југоисточном фронту.

Јула 1813, пред сам слом устанка, кнез Сима опет је постављен за команданта западног, Дринског фронта, али овог пута се није снашао. Управљајући снагама од 10.000 војника, под снажним притиском турске босанске војске, крајем септембра се, без озбиљнијег отпора, повукао према Шапцу, а затим прешао у Аустрију (Срем). Интерниран је у манастир Фенек, а после у Петроварадинску тврђаву. Извесно време за место боравка аустријске власти су му одредиле Марибор, где се сместио у кућу једног фабриканта стакла. Када је интернираним војводама 1814. омогућен одлазак у Русију, међу њима је био и кнез Сима. Живот ван Србије није га ослободио даљих политичких активности. У јуну 1815. прослављени војвода ишао је у Беч, где је руском цару предао молбу српских емиграната да пријатељска и моћна Русија помогне Србији код Порте. По завршетку другог српског устанка вратио се у Србију.

У Великом Борку, свом родном месту, кнез Сима је у почетку мирно живео и трговао не мешајући се ни у какву политику. Међутим, дојадиле су му жалбе сељака па је почео да се са њима договара (у Великом Борку, Вранићу и Малој Моштаници) о отпору апсолутистичкој владавини кнеза Милоша Обреновића, као и о поновном довођењу Карађорђа на власт у Србији. Руковођен тим циљем, заједно са војводом Павлом Цукићем и бившим Карађорђевим капетаном Драгићем Горуновићем је почетком 1817. у шест нахија подигао буну. Милош је буну у крви угушио, а вође похватао. Кнез Сима Марковић и Горуновић предати су београдском везиру Марашли Али-паши по чијем су налогу на Младенце, 21. марта 1817. године, посечени на Калемегдану.

Док су кнез Сима Марковић и Драгић Горуновић спровођени за Београд, Павла Цукића су убили Милошеви људи.