Izvor: Objava, 22.Mar.2020, 11:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Црногорски владика и владар Василије Петровић Његош родио се у Његушима 1709. године. Учио је школу у Пећи код српског патријарха Атананасија II који га је 1750. године у Београду хиротонисао у чин епископа, давши му и титулу егзарха пећке патријаршије. Касније је носио титулу митрополита црногорског и скендеријског и егзарха пећке патријаршије. Василије Петровић Његош је био политички веома активан већ као помоћник црногорског митрополита Саве кога је успео да потисне. Радећи неуморно на јединству црногорских племена, упорно је подстицао борбу против Турака и млетачког утицаја. Као владика развио је велику делатност с циљем да заинтересује силе за Црну Гору: нудио Аустрији протекторат над Црном Гором 1751; путовао у Русију 1752, 1757, 1765. Настојао је да поред политичке слободе развија културу и просвету у Црној Гори. Зато је слао неколико младих Црногораца на школовање у Русију и молио руску владу да отвори школе у Црној Гори. Штампао је у Москви, на руском језику, 1754. године "Историју о Черној Гори", прву црногорску штампану историју.

Василије Петровић Његош је први књижевник црногорски који је штампао своје дело. Иначе писао је и друге ствари које није штампао, а један део његове преписке има литерарни карактер. У Цетињском љетопису, који се чува у Цетињском манастиру, налази се копија његовог рада "Књига за Црногорце предата у сенат млетачки" и рад "За Албрицу и за Болицу и Црногорце у сенат". Овај рад је писан 1744. године. Такође у Цетињском љетопису налазе се три његове песме ("Црна Гора", "Симеоне свети Немања" и "О Исмаилу").

Основна карактеристика Василије Петровића Његоша, као књижевника, јесте јако изражена немањићка традиција и приврженост Русији, оштрица против Турака, Млечића и римске курије. Петар II Петровић Његош је користио његове радове у прихватању концепција које је имао у погледу српске историје а нарочито у оцени историјског значаја личности Милоша Обилића насупрот Вуку Бранковићу и Мрњавчевићима.

Иако је због његове активности Турска напала Црну Гору, а Венеција се држала непријатељски, Василије је знатно допринео јединству црногорских племена и њиховом зближавању с Русијом. Умро је у Санкт Петербургу 21. марта 1766, где је и сахрањен.