Izvor: Objava, 16.Mar.2020, 14:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАЉ ДРАГУТИН

Српски краљ Драгутин родио се у Расу 1250. године. Син је српског краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске, а брат српског краља Милутина.

Када је стасао за женидбу, Драгутин се ожени ћерком угарског краља Стефана V, Кателином.

Недуго после венчања краљ Урош назначи сина Драгутина себи за наследника и он доби титулу "млади краљ". Поносан на ову титулу он, не чекајући време наследства, крене на оца да од њега преузме власт. У сукоб се умешала Угарска, пружајући војничку помоћ Драгутину у борби за престо. После победе код Гацка 1276. године Драгутин је завладао Србијом. Његов отац оде у Драч где се замонаши и доби име Симеон.

Почетак владавине краља Драгутина није ништа добро обећавао Србији. Свргавање оца с власти, и довођење Србије у зависност од Мађара није могло наићи на одобравање цркве и властеле, а ни самога народа.

У настојању да се одржи на власти и стекне неопходан број угледних и утицајних присталица, Драгутин се определио за деобу државе. Мајци Јелени, до чијег држања му је веома било стало, препустио је на управу Зету, Требиње и крајеве око Плава и горњег Ибра, са замком Брњаци на Ибру, којима је управљала са свим краљевским правима. Млађем брату Милутину такође је дао једну област, а остатак је задржао за себе.

У време Драгутинове владавине долази до убрзаног привредног развитка Србије, издизања појединих привредних центара, међу којима се истиче Брсково.

Драгутин се за време своје владавине ослањао на Мађаре и западноевропске земље. Био је углавном у добрим односима са свим суседима, изузев са Византијом. Његови одреди, уз подстицај византијског пребега Котанице, више пута су упадали на византијску територију и изазивали граничне спорове.

Посебно добре односе Драгутин је одржавао с Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Они су у оквиру једне шире коалиције западноевропских католичких држава тежили да разбију Византију, поново на њеном тлу успоставе Латинско царство, а остале њене територије међусобно поделе.

Међутим, Карло Анжујски и његови савезници су оклевали с нападом на Византију, па се Драгутин, чија је војска стално узнемиравала Византију, сам нашао на њеном удару.

Знајући за Драгутинове односе с Карлом Анжујским, који је био заузет народним устанком на Сицилији, њихове намере и озлојеђена упадима Драгутинове војске на њену територију, Византија је 1282. године напала на Србију и, користећи немар Драгутинових пограничних команданата, њена војска продрла је у Србију све до Липљана на Косову.

После неуспеха у рату против Византије, Драгутин је код града Јелача, у жупи Рашка, током лова пао са коња и задобио прелом ноге због чега дуго није могао да се подигне са постеље. У таквој ситуацији, а верујући да је ово што се са њим збило божја казна због свргавања оца са престола, он сазива Државни сабор у краљевском дворцу у Дежеви код Раса, 1282. године, на којем се одрекао престола у корист млађег брата Милутина, предавши му и све симболе краљевске власти.

На сабору у Дежеви сачињен је споразум о подели државе. Драгутин је овом приликом за себе задржао северни део Србије, а остатак државе који раније није предао мајци Јелени, предао је брату Милутину, који је сада добио и краљевске знаке.

Изабравши за себе северне пределе Србије, Драгутин је имао у виду њихову близину Мађарима, на које се могао ослонити за случај да буде угрожен.

Браћа су у Дежеви постигла споразум да после Милутинове смрти престо наследи Драгутинов старији син Урош. Он је касније умро не дочекавши Милутинову смрт.

Поред области које је задржао за себе, Драгутин је 1284. године добио на управљање од свога шурака, угарског краља Ладислава, Мачву с Београдом, Срем, Усору и Соли, којима је дотле управљала Драгутинова ташта, краљица Јелисавета.

Ове територије су се први пут нашле на управљању једног српског владара. Тај чин имао је велики значај за српски народ и обликовање његове будуће територије.

Доделом ове области и града Београда поново су ојачани Драгутинова моћ и углед. Тако обједињена држава је по својој величини и економској снази само мало заостајала за подручјима на којима је владао краљ Милутин.

За ово време значајан напредак учињен је у Драгутиновој држави. У свом поседу, Драгутин је држао богати Рудник и земљиште веома погодно за пољопривредну производњу (земљорадњу и сточарство).

Захваљујући овоме и сређеним односима унутар државе, краљ Драгутин је био у могућности да знатно подигне и уреди Београд, где је саградио и своју резиденцију, где је најчешће и боравио.

Драгутин се ородио са босанским баном Стјепаном I Котроманићем, удавши за њега своју кћерку Јелисавету.

Драгутину, добро обезбеђеном са севера од пријатељске Угарске, изненада запрети опасност са истока. Наиме, крајем XIII века Татари, под вођством кана Ногаја, који су се учврстили на подручју Ердеља и дела Влашке, продрли су у Бугарску, тада састављену од више самосталних области. Под њиховим притиском Бугари су морали да признају врховну власт татарског хана и да му плаћају одређени данак. Таква судбина је задесила и осамостаљене бугарске великаше у Браничеву, Дрмана и Куделина. Поседујући тврд град у Ждрелу (Горњачка клисура), ослањајући се на Татаре, упадали су на Драгутинове територије и пустошили их.

Драгутин то није могао подносити па је, преценивши своје снаге, сам покушао да их сузбије. Са својом војском упао је у Браничево да их за ово казни. Али тамо наиђе на велики отпор њихове војске којој се придружише и Татари. Морао се повући из Браничева. Тада је запретила опасност да удружене снаге Дрмана, Куделина и Татара упадну у Драгутинову област и опустоше је.

Свестан да им се не може сам одупрети, Драгутин затражи помоћ од брата Милутина. Милутину се сада указала прилика да се одужи брату за његову ранију помоћ у походу на Византију, па му је брзо притекао у помоћ.

Удружена Драгутинова и Милутинова војска успела је да потуче Дрманову, Куделинову и татарску војску и да заузме Браничево и Кучево и ова подручја прикључе Драгутиновој држави.

Године 1301. започели су тешки и дуготрајни оружани сукоби између браће краљева, Драгутина и Милутина, око завештања престола синовима. Наиме, Милутин је избегавао да потврди своју ранију обавезу у погледу наслеђа српског престола од стране Драгутиновог сина. Сумњајући у Милутинове искрене намере, Драгутин, подржаван од католичких земаља, започиње борбу да његови наследници дођу на српски престо.

Борбе су се углавном водиле око Рудника, који је Милутин успео да освоји, и уз разна посредништва прекидале. У току ових борби добар део српске властеле је прешао на Драгутинову страну, осуђујући превелики утицај Византије на Милутинову политику, као и Милутинову самовољу и чудне ћуди.

Користећи Милутинову заузетост у помагању Византији у њеној борби с Турцима, Драгутин је са војском повратио Рудник и упао у Милутинове поседе.

Да би се супротставио брату, Милутин је поред своје војске почео да прикупља и најамнике из редова Турака, Татара и Осета. Уз помоћ ових снага Милутин је одбио Драгутинове нападе.

Тада је на сцену ступило свештенство. Зазирући од Драгутинових веза са западноевропским католичким државама, а ценећи Милутинове прилоге за зидање и обнављање цркава и манастира и за знатно уздизање свештеничког сталежа, свештенство се ставило на Милутинову страну. Излаз је тражен у помирењу браће. За ово се највише заузео познати биограф и епископ бањски Данило, човек веома образован за оно време, вешт, окретан и утицајан. Он је успео да убеди браћу да застану с даљим операцијама и прикупљањем војске, а затим их је приволео на постизање мира и споразума у њиховим будућим односима. Да би овај мир и постигнути споразум имали неку гаранцију, браћа се сагласе да их потврде византијски цар и цариградски патријарх, па је са текстом отишао код њих игуман Хиландара Никодим. Њима је ово помирење браће одговарало, па су му пружили пуну подршку. Тако је између браће постигнут трајан мир и разграничење територија, при чему су један другоме признали ранију поделу територија.

Као симбол измирења браће дошло је до подизања манастира Бањске на ниво повлашћене игуманије, о чему је издата заједничка позната "Светостефанска хрисовуља".

Последњих година Драгутиновог живота, браћа Драгутин и Милутин знатније су се зближили и посећивали.

Тешко оболео, краљ Драгутин се пред смрт, 1316. године, закалуђерио и добио име Теоктист, али се пре тога на сабору одрекао престола и, будући да му је старији син Урош умро, за наследника одредио млађег сина Владислава. Умро је у Дебрцу 2. марта исте године и сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови код Раса, на Милутиновој територији. Доцније су му мошти пренете у манастир Студеницу.

Краљ Драгутин је, са братом Милутином, 1296. године подигао манастир Светог Ахилија у Ариљу, а ктитор је и манастира Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче крај Дрине, Папраће код Зворника, Тавне код Тузле, Ломнице код Власенице, Липља код Бања Луке и још доста манастира и цркава у Србији и Босни.

За заслуге за народ и цркву, Српска православна црква прогласила га је за светитеља.