Izvor: Objava, 06.Mar.2020, 16:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ДЕЈВИ КРОКЕТ

Дејви Крокет (право име Дејвид Крокет), амерички
граничар, политичар и народни јунак родио се 17. августа 1786. године
у брвнари на ушћу потока Лајмстона у реку Норичак (округ Грин Кантри) у држави Тенеси, која још није имала статус америчке државе. Био је пето од деветоро деце Џона и Ребеке (Хокинс) Крокет, шкотско-ирских досељеника. Име Дејвид је добио по деди, који је убијен од Индијанаца 1777. године у сопственој брвнари код данашњег Роџерсвила у Тенесију.

Његов отац, Џон Крокет, је рођен у држави Мериленд око 1754. године, одакле се убрзо након венчања са Ребеком Хокинс преселио у Тенеси. Њихово венчање Дејви је духовито прокоментарисао овако: "Ја сам по свој прилици чуо о томе како су се они узели, али ако сам и чуо, то сам заборавио. Ипак је сасвим сигурно да су се стварно узели, иначе се људи не би морали петљати са животом њиховог сина Дејвија Крокета.".

Као дечак Дејви је био веома живахан; волео је да лута шумама, те је веома брзо научио да распознаје дрвеће и све животиње - од малог опосума до огромног медведа, а кад је напунио девет година био је већ чувени стрелац. У тринаестој години је напустио Тенеси и отишао на Исток, у Балтимор, да би нашао запослење. Ипак, живот у цивилизованом делу Сједињених Америчких Држава није му се допао, те се убрзо вратио на очево имање.

Дејви Крокет је 1805. године добио дозволу да се ожени са девојком по имену Маргарет Елдер, али ову дозволу није никада употребио. Августа 1806. године оженио се са Мери Поли Финли, која му је родила два сина: Џона Веслија и Вилијема Финлија, и кћи Маргарет Финли Поли.

Иако немирна духа, Дејви Крокет је годинама живео мање-више мирним начином живота, све до 1813. године када постаје добровољац Ендрјуа Џексона у Рату са Индијанцима Крик. Отада је почео пустоловни живот овог необичног човека америчког Запада.

Рат са Индијанцима завршио је у чину пуковника. Његову храброст ценили су и Индијанци, а нарочито особину да држи задату реч; стога су му и многе поглавице најратоборнијих индијанских племена постајали лични пријатељи.

У међувремену, чекајући га, његова супруга Мери Поли се разболела и умрла. Дејви се убрзо поново оженио са Елизабет Патон, удовицом са два сина. У овом браку имао је троје деце: Ребеку Елвиру, Роберта Патона и Матилду.

Након повратка из рата, Дејви постаје граничар. Са непогрешивом пушком у руци, у граничарском оделу од јеленске коже и чувеном капом од ракуновог крзна на глави, продирао је све дубље у неистражена подручја.

Начин живота, сличан животу пастрмке у брзој реци, суочио је Дејвија Крокета са политиком. Од 1821. године служио је два мандата у државном законодавству. Када му је у шали предложено да се кандидује за Конгрес, Крокет је прихватио предлог. У својим предизборним говорима веома је мало говорио о политици, а много више о лову и борбама против Индијанаца. Овакви говори, пуни невероватних прича и народних метафора имали су ванредан одјек и Дејви је постао популарнији него његови супарници. Људи су га слушали и аплаудирали му са одушевљењем. На његове зборове долазили су као на најбоље забаве. "Ја сам жива ватра и шумско чудо, пола сам коњ а пола алигатор, а има у мени и понешто од џиновске корњаче", говорио је Дејви. "Могу да прегазим Мисисипи, да пливам даље, да роним дубље и да опет изроним сувљи од било којег другог човека. Могу да зауздам муњу на небу и да је узјашем, а погледом могу да згулим кору са дрвета. Умем да разговарам са свим животињама у шуми, а рукама могу да ишчупам дрво дебело као мој струк!"

И - ексцентрични али промућурни ловац на медведе и борац против Индијанаца био је изабран у Заступнички дом Сједињених Држава.

Крокет се понашао као човек из народа и то му је, заједно са једноставним смислом за хумор и граничарским стилом облачења - који је подразумевао капу од ракуновог крзна и прслук богато украшен ђинђувама - донело славу и популарност. Ипак, у Вашингтону његов изглед и његови говори нису оставили онакав утисак као на Западу. Поред тога, Дејви је тешко разумео префињени језик градских политичара, а једина утеха му је била што ни они нису разумели његов језик који је обиловао ловачким изразима и индијанским речима, често зачињен сочним изразима.

Иако је био велики пријатељ и присталица генерала Џексона, који је 1829. године постао седми председник Сједињених Америчких Држава, Дејви се успротивио његовом чувеном (односно, како га је сам Дејви назвао: "нечувеном") законском предлогу о пресељењу Индијанаца. То га је стајало политичке каријере, за којом додуше и није превише жалио, али га је итекако болела помисао каква се све "људска чудовишта" налазе на кормилу Сједињених Америчких Држава. Наиме, Џексонове присталице учиниле су све да га што више омаловаже у очима бирача, постављајући му гомиле замки, ситних подвала и смицалица - све док га нису уклонили из Конгреса. Дејви Крокет, који је лако могао да савлада и најопаснијег медведа, једноставно није могао да се носи са безобзирним и непопустљивим политичарима.

Ипак, широм Сједињених Држава људи су причали о њему и желели су да га виде и чују његове духовите ловачке и ратничке приче. Тако је Дејви кренуо на пут, задржавајући се по разним градовима да би држао говоре. У Филаделфији је добио на поклон лепу пушку коју је тако заволео да ју је прозвао "Бетси".

Убрзо након свог политичког неуспеха, Дејви Крокет је напустио Сједињене Државе, решен да се врати тек кад се "честити и независни људи опет пробију на врх". Отишао је у Тексас који се у то време одупирао мексичкој управи. Наиме, кад је Мексико 1821. године постао независан од Шпаније, и Тексас је ушао у његов састав. Амерички колонисти који су ову област населили годину дана раније настојали су добити већу независност од Мексика, док је мексички вођа генерал Санта Ана вршио притисак ка централизацији. Овај сукоб је довео до отворене борбе. Америчка влада се у Тексасу није званично мешала, али су Американци појединачно пружали помоћ. Међу ватреним присталицама независности Тексаса био је и Дејви Крокет.

Санта Ана је упао у Тексас почетком 1836. године и опколио Тексашане у тврђави Аламо (старој шпанској црквици) крај насеља Сан Антонио де Бексар, а Дејви Крокет је сматрао својом људском дужношћу да се придружи браниоцима.

Млади пуковник Вилијем Барет Тревис, који је командовао одбраном тврђаве Аламо, и чувени пуковник Џим Боуви срдачно су дочекали Дејвија и његове другове. Пуковнику Тревису је био неопходан сваки човек, јер је под својом командом имао шачицу бранилаца против многобројније и боље наоружане Санта Анине војске. Уз то мексички генерал је стално добијао појачање.

Унаточ храброј одбрани, тврђава Аламо је пала 6. марта 1836. године. Дејви Крокет је био међу браниоцима који су последњи изгинули.