Izvor: Objava, 16.Feb.2020, 18:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МРАЧНО КРАЉЕВСКО НАСЛЕЂЕ

Од 1506. до 1700. године на шпанском престолу сменило се шест краљева хабсбуршке династије. Мада су се као владари веома разликовали, једног правила сви су се држали: женили су се и удавали само блиским рођацима.

Протагонисти ових родоскврних бракова били су свесни опасности којој се излажу. Тешки физички и психички поремећаји преносили су се с генерације на генерацију, а њихове несрећне жртве, лажући на првом месту сами себе, проглашавале су то за непредвидљиву вољу свемогућег Бога.

Црква је, истина, забрањивала бракове између крвних сродника, али је веровање у божанско право омогућавало овим "католичким височанствима" да се оглуше чак и о строге прописе вере. Из поколења у поколење лично римски папа благосиљао је бракове којима је шпанска владалачка лоза хабсбуршке династије остварила своју тежњу да под једним жезлом обједини наследне европске земље и територије на новооткривеном америчком континенту.

Први душевни болесник кога је забележила историја шпанске круне је Хуана од Кастилије, познатија као Хуана ла Лоца - Хуана Луда - жена аустријског Хабсбурговца Филипа I Лепог.

Браку Хуаниних родитеља, Изабеле Католичке, престолонаследнице Кастилије и Фердинанда II, краља Арагоније, кумовала је жеља да се две земље уједине. Династички интереси превагнули су над чињеницом да су будући брачни другови блиски рођаци. Данак је платила Хуана.

Мада су и Изабела и Фердинанд били физички и ментално здрави, њихова кћер је непосредно после венчања испољила прве симптоме озбиљне психичке поремећености. Тачно је да је Филип I Лепи био све само не примеран супруг, али је патолошка љубомора новопечене младе превазилазила грехе разузданог младожење.

Љубоморне сцене убрзо су се изродиле у застрашујуће хистеричне нападе које су смењивали периоди мрачне меланхолије. Ни очигледна поремећеност, ни тридесет трогодишње изгнанство у дворцу Тордесиљас нису спречили Хуану Луду да на свет донесе шесторо деце.

Њихов отац Филип I Лепи био је психички здрав, али је од свог оца, светог римског цара Максимилијана I, наследио и оставио у "наслеђе" и својој деци не сувише лепе црте лица: повијен нос, меснату доњу усну и истурену вилицу. Умро је у 28. години.

Године 1516. на шпански престо дошао је син "лепог" Филипа и луде Хуане Карло V. Мада обдарен природном интелигенцијом, јаком вољом и ван сваке сумње способан да влада, с медицинске тачке гледишта и он је представљао патолошки случај: због истурене доње вилице наслеђене од Хабсбурговаца деловао је готово слабоумно а већ ионако ружне црте лица само је подвлачила месната доња усна.

Како два низа зуба нису правилно приањала један уз други, краљ је с тешкоћом жвакао храну, због тога читавог живота имао стомачне тегобе, непрекидно балавио, а његов говор изобличавао се у тешко разумљиво фрфљање.

Карло V је био свестан свог изгледа. Француском краљу Франсоа I једном је написао:

"Не бојте се моје вилице, не уједам!"

Владар "царства у коме Сунце никада није залазило" могао је да се сурово шали на сопствени рачун, али не и да прикрије горчину тешког болесника. Крв Хуане Луде донела му је тешке депресије, често праћене самоубилачким нагоном.

Карло V је патио од несносне костобоље и од сифилиса, болести коју су морнари Кристофора Колумба донели у Европу.

Када је 1556. године абдицирао, Карло V је био сломљен не само државничким обавезама, већ и претешким бременом наслеђених болести. Шпанију са Напуљом и Сицилијом и колонијалне поседе у Америци препустио је сину Филипу II. Брату Фердинанду I уступио је Свето римско царство.

Филип II сео је на престо у тренутку када се Шпанија налазила на врхунцу моћи. За време његове владавине шпанска флота је, удружена са венецијанском, малтешком, ђеновљанском и папском флотом у поморској бици код Лепанта уништила турску флоту. Унаточ томе великом успеху шпанског оружја, Филип је на крају своје владавине оставио земљу исцрпљену и смањену.

Пораз до тада несавладане шпанске "Непобедиве армаде" у рату против Енглеске, прогон протестаната, нарастајући отпор у Низоземској због шпанског економског и социјалног угњетавања - све су то "задужбине" Филипа II, фанатичног католика и тиранског владара у чијим је жилама текла крв Хуане Луде.

Филип II наследио је типично хабсбурговске црте лица чију ружноћу није могла да ублажи ни компликована фризура, ни уштиркана крагна, ни брада.

Напади астме смењивали су се читавог живота Филипа II са нападима страшне костобоље, боловао је од водене болести, имао жестоке нападе епилепсије, непрестано западао из једног у друго психотично стање, а један од краљевих пратилаца био је и сифилис.

Када се краљ повукао у велелепни дворац Ескоријал, било је то изгнанство човека који више није господарио собом. Педесет и три дана трајала је његова самртна агонија. Ужасне муке тог човека, који се жив распадао, нису могли да искупе никакви династички интереси.

Па ипак, овај тешки болесник женио се четири пута. Само са другом женом, енглеском краљицом Маријом Тјудор, није био ни у каквом сродству. Последња, Ана Марија Аустријска, била је кћерка његове рођене сестре и светог римског цара Максимилијана II - а Максимилијан II, опет, био је син Фердинанда I, дакле Филипов брат од стрица!

Син првенац Карло био је рахитични грбавац, до те мере психички поремећен да га је сам Филип прогласио неспособним за престолонаследника и затворио. Несрећни принц је касније уморен.

Уместо Карла краљ је постао Филип III. И овај изданак хабсбуршке лозе био је психички и физички дегенерисан. Управљање земљом препустио је својим министрима, лопужама и преварантима који су умногоме допринели даљем слабљењу шпанске моћи. Оженио се једном аустријском рођаком и на децу пренео бреме опасног наслеђа.

И његов наследник Филип IV имао је важнија посла од управљања државом: док су други владали, он се забављао и заљубљивао. У два законита брака и многобројним незаконитим везама имао је око четрдесет шесторо деце.

У првом браку са Елизабетом Француском имао је осморо, а у другом - оженио се сестричином, Маријом Аном од Аустрије - рођено је шесторо деце, међу њима и Марија Тереза, будућа жена француског краља Луја XIV, и Карло II.

Од незаконите деце коју је имао са свитом пријатељица, признао их је осморо.

Карло II, последњи владар хабсбуршке династије у Шпанији, наследио је свог оца Филипа када му је било само четири године. Рођен је у браку Филипа IV са сестричином Маријом Аном Аустријском, па му је тако мајка уједно била и сестра од тетке!

И Карло II био је психички и физички поремећена личност. Могао је да се усправи само када би га неки од дворјана придржавао. Умро је слеп, глув и без трунке здравог разума, али тек пошто је 35 година владао Шпанијом, водио неколико ратова и изгубио Фландрију, Франш-Конте и Луксембург.

За разлику од својих претходника који су болести и ружноћу преносили на потомке, код Карла, кога су женили два пута, то није био случај. Разлог је био једноставан - краљева импотенција. Лоза "чистих" шпанских Хабсбурговаца угасила се.

Не потпуно, међутим, јер је за наследника Карла II одређен Бурбонац Филип Анжујски који је ступио на шпански престо под именом Филип V.

Први представник бурбонске династије у Шпанији био је унук Луја XIV и Марије Терезе, шпанске инфанткиње пре него што се удала, рођене у браку Филипа IV и Марије Ане од Аустрије и, према томе, полусестре Карла II. Лују XIV, опет, мајка је била Ана Аустријска, кћерка Филипа III.

Тако је крв шпанских Хабсбурговаца женском линијом пренета и на данашње Бурбоне којима припада и садашњи шпански краљ Филип VI.

Управо за владавине "чистих" Хабсбурговаца шпанско сликарство достигло је врхунац: Коељо, Сурбаран, Муриљо, Ел Греко, Веласкес велика су имена шпанског златног уметничког доба. Сви су они по неколико пута портретисали краљеве, краљице, инфанткиње, инфанте, њихове дворске луде и кепеце што су их увесељавали и ублажавали им свест о сопственој ружноћи призорима наказности и ружноће страшнијом од њихове.

Ови генијални сликари били су одани уметничкој истини па се нису трудили да на својим платнима прикрију трагове мрачног наслеђа својих модела. Неке сале портрета у Мадриду, Бечу и Холандији представљају у извесном смислу и збирке патолошких студија.

Све и да је хтео, велики Гоја није могао да удовољи захтеву Марије Лујзе од Парме, злобне и неверне жене слабића Карла IV, унука Филипа V:

"Ево нас, дон Франсиско, учините од нас нешто лепо!"

У низу групних портрета и појединачних студија Гоја је немилосрдном разголишеношћу приказао слабоумље, разврат и ружноћу чланова краљевске породице, далеких потомака Хуане Луде.