Izvor: Objava, 14.Feb.2020, 16:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЖЕНЕ И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Током Првог српског устанка (1804-1813) његов вођа Карађорђе је смртном казном санкционисао напаствовање жена. У јесен 1810. године обесио је чак и брата Маринка који је силовао неколико девојака у Тополи.

Књижевник Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) тврди да је једна од Карађорђевих мана била и "слабост према женској лепоти". На то је такође указивао и Бартоломео Куниберт (1800-1851), лекар и саветник кнеза Милоша.

Позната је Карађорђева љубавна авантура са Маријом из Бруснице, младом и лепом удовицом чијег су мужа, трговца стоком Милоја из Бруснице, пред устанак убили Турци на Руднику и главу му истакли на бедем. Карађорђе се са Маријом упознао на самом почетку устанка. Одмах му је запала за око. Преобукао ју је у мушку одећу, дао јој име Маринко и повео је са собом као свог момка давши јој чак и свој барјак да носи. Када је за ову везу сазнала Карађорђева жена Јелена, поверила се војводи Младену Миловановићу. Тада су њих двоје сковали план да Марију убију. Тај задатак је Младен поверио Карађорђевом момку Павлу Цукићу, који је и сам био заљубљен у Марију, али му она није узвраћала истим осећањима. Одлучивши да, кад већ он не може да је има, неће је имати ни Карађорђе, Цукић је убио Марију у јесен 1805. године и с разлогом се одмах одметнуо у хајдуке. Карађорђе, "наплакавши се сит за Маријом", како каже Вук Караџић, наредио је да се Цукић ухвати и погуби, али он се спасао казне. На молбе пријатеља, Карађорђе му је следеће године опростио и поново га примио у момаштво.

Устанички војвода Миленко Стојковић, по угледу на Турке, поседовао је харем у Поречу, на Дунаву, у источној Србији. Наиме, након заузимања Београда почетком 1807. године устаници су велики број турског живља лађама упутили у Турску. Ове лађе је Миленко зауставио у Поречу, прегледао и око четрдесет најлепших и најзгоднијих турских девојака и младих жена задржао за себе и основао харем. Тада долази до једног више него занимљивог догађаја. Миленкова жена Милена, родом из кнежевске породице Карапанџића, решила је да се освети Миленку, па је у Кличевцу, у Миленковој кући, организовала мушки харем, живећи распусно са сеоским младићима. Када је то сазнао, Миленко је као вихор дојурио из Пореча у Кличевац и Милену тако претукао топузином да је након три дана умрла од задобијених убоја.

Миленко је потом наставио да живи раскошно са својим харемом. Многе је жене, којих би се заситио, добро удавао, или би их богато обдарио и снабдео пасошем дајући им потпуну слободу да иду куда желе. Када су му у госте долазиле друге устаничке старешине, Миленко би им неретко дозвољавао да се забаве са женама из његовог харема.

На пример, чувени хајдук Гица је, после измирења са Карађорђем, одлучио да живи у Кладову, где се 1811. оженио Јеленком, покрштеном Туркињом која је дотле била у харему Миленка Стојковића. Јеленка је била жена изузетне лепоте, а деценију касније постаће и љубавница кнеза Милоша Обреновића - прозвана Мала Госпођа - коме ће 1826. године родити ванбрачног сина Гаврила, који ће после две године умрети.

Међутим, кад би Миленко спазио да се неко од обичних људи, ко није припадао ужем кругу његових пријатеља из редова устаничких старешина, некој од његових лепотица само умилно осмехнуо, дотичног је кажњавао смрћу.

Миленко Стојковић је, када би ишао на пут, неретко водио по неколико пробраних жена из свог харема које су га служиле и угађале му. Међутим, након што га је Вожд протерао из Србије и како са пензијом коју му је доделио руски цар Александар I није могао да издржава харем, невољно га је распустио оставши само са једном женом - Катинком.

Међутим, највећа и најчувенија љубав српске револуције била је љубав Хајдук Вељка Петровића и Чучук (Мале) Стане.

Вељко се женио два пута. Прва жена Марија била је млада удовица и рођака хајдука на гласу Станоја Главаша, с којом се Вељко венчао месец дана пре избијања устанка. Њеног првог мужа Јеврема убио је неки Турчин, а Хајдук Вељко је пре венчања убио тог Турчина.

Вељко је Стану упознао 1810. године у Поречу код војводе Миленка Стојковића, кад је дошла да се жали војводи да су јој неки његови војници однели девојачку спрему. Највећи устанички јунак, који је остао познат и по реченици "Главу дајем, Крајину не дајем", своје срце је одмах дао овом девојчурку. Подмитивши београдског митрополита Леонтија, Грка, са сто дуката, израдио је развод брака са Маријом и венчао се са Станом.

После Вељкове погибије и пропасти Првог српског устанка, у великом збегу код Панчева сусреле су се Стана и Марија. Обе су носиле црнину за Вељком. Марија је рекла Стани: "Курво, ти си Вељку дошла главе!"

А Стана јој је одговорила: "Иди, жено, с милим богом! Док је Вељко био жив, био је и твој и мој. Сада га више немамо ни ја ни ти."

Чучук Стана се касније у Белој Цркви удала за Вељковог ратног друга, Грка
Георгакиса Олимпиоса, познатијег као капетан Јоргаћ.

Још док је знаменити јунак и војвода Јанко Катић био дечак, Турци су му отели сестру Перунику. Одведена је у Београд, потурчена а затим удата за Омер-агу. Јанко је као момче често био у гостима код сестре и зета. Како то судбина уме да удеси, Емира, Омер-агина рођака, и млади Јанко су се заволели, за шта је знала само Јанкова сестра. Када је зет Турчин једном затекао Јанка и Емиру у загрљају, у срџби је хтео да одмах убије Јанка, што би и учинио да се испред њега није испречила Перуника, која му је одлучно казала: "Расеци мене, па брата мога", а тај тренутак Јанко искористи и побеже.