Izvor: Objava, 27.Jan.2020, 12:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СВЕТИ САВА

Сава Немањић, први српски архиепископ, рођен је 1175. године у Расу. Био је најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање. Световно му је име било Растко. Васпитан је на очевом двору до своје седамнаесте године. За то време он је пратио напоран очев рад на уједињењу Рашке, Зете и других српских покрајина. Сава је могао да уочи све препреке које је његов отац морао да савлада, а посебно да схвати какву је улогу имала црква у стварању и развоју феудалне државе.

Средњовековна феудална држава почивала је, с једне стране, на темељима јаке државне организације, а с друге стране на чврстој црквеној хијерархији. Под мудром Немањином политиком српска држава постепено се извлачи испод доминације византијског царства, а у складу са оваквом политиком наметала се потреба стварања самосталне српске цркве.

Одушевљен причама светогорских калуђера који су долазили на двор његовог оца, Растко је 1192. године побегао из Србије на Свету Гору, замонашио се и добио име Сава. Добивши солидно богословско образовање на Светој Гори, Сава одлази у Цариград да стекне још знања. Учење у овом граду му је помогло да боље упозна систем и организацију византијског царства и методе њеног рада.

Савина активност почиње веома рано. Напустивши престо, Стефан се већ 1197. придружује сину на Светој Гори, где заједно, за само годину дана, подижу манастир Хиландар, који је убрзо постао најзначајније духовно жариште Срба. Тиме је почело остваривање Савине замисли о коначном одвајању српске цркве од Византије. Убрзо по завршетку Хиландара Стефан умире, а Сава успева да оца прогласи свецем. Он је тако Немању истакао као узор свештенству и калуђерима и тиме учврстио своју породицу као владајућу династију.

Иако је постао калуђер, није престао да прати догађаје у Србији. Помогао је у учвршћивању српске државе. Помирио је браћу Стефана и Вукана у борби око престола после Немањине смрти. Пошто је измирио браћу, пренео је очеве мошти у Студеницу, где се и данас налазе. Спречио је угарско-латински напад на Србију.

Вратио се на Свету Гору огорчен на брата Стефана што је примио круну од папе (1217). Помирио се с братом и 1219. године од васељенског патријарха, који се тада налазио у Никеји, издејствовао је проглашење самосталности српске цркве и добио звање архиепископа. Установио је српску архиепископију у Жичи и извршио реорганизацију црквене територије на епархије. Цркву је тесно везао за државу и веома је заслужан за њен даљи развој. Дао је цркви устав, почео да ради на обнављању старих и подизању нових манастира, старајући се нарочито о школовању свештенства и калуђера.

Тако је Сава као архиепископ, политичар и државник ударио снажне темеље српске средњовековне цркве и државе.

После смрти свога брата Стефана Првовенчаног запутио се на Исток да обиђе света хришћанска места: Александрију, Антиохију, Јерусалим и Никеју. На повратку у Србију се задржао у Бугарској, где је 14. јануара 1235. године и умро на двору бугарског цара Асена у Трнову. После две године његово тело пренесено је и сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава. У доба робовања под Турцима, када је култ о Сави постало средство за очување свести српског народа, Синан-паша је спалио Савине мошти на Врачару 1594. године.

Сава се за свог живота бавио и књижевним радом, написао је црквене законе - "Карејски типик", у коме се налазе основна упутства за живот у манастиру и правила којих су се калуђери морали придржавати.

Написао је и биографију свога оца Стефана Немање "Житије светог Симеона Немање", у коме су описане последње године Немањина живота (одрицање од престола, калуђерски живот, подизање Хиландара и смрт). Ово Савино дело је у духу средњовековне хришћанске литературе, са примесама хришћанске филозофије и цитатима из Библије. Дело је значајно јер су у њему забележени многи поуздани историјски детаљи.

Овим својим делом Сава је засновао један нов род у српској књижевности, а после њега биографије су постале врло омиљена литература у српској култури средњег века.

Српска црква га је прогласила за светитеља. Слави се и као први српски просветитељ.