Izvor: Objava, 21.Jan.2020, 14:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НАЈПОЗНАТИЈИ НАПОЛЕОНОВ ГЕНЕРАЛ

Пјеру Неју, крчмару из Сарлуиза, града у француској покрајини Лорени, 10. јануара 1769. године родио се други по реду син, Мишел, ког ће школовати за нотара, али чија је судбина била да постане легендарни маршал Француског царства чијој се храбрости дивио и сам Наполеон.

Не послушавши оца, Мишел је ступио у француску војску 1787. године, као хусар. Будући да није био племић, није могао рачунати на брзо напредовање. Његова каријера, међутим, добила је другачији ток за време Француске револуције. Тада су многи француски официри, племићи, избегли из земље, а храброст и успех на бојном пољу постали су важнији од племенитог порекла и завршених војних школа.

После четири године активне службе Неј је постао каплар, а 1792. године наредник. Седам наредних година било је довољно да овај младић, који је у животу имао само две страсти - ратовање и свирање флауте, храброшћу и хусарском сабљом прокрчи себи пут до чина дивизијског генерала. Срчани коњички командант до тридесете године пет пута је рањаван.

Ратујући у Аустријској Низоземској, Немачкој и Швајцарској, Неј није имао прилику да упозна Наполеона Бонапарту, свог вршњака који се прославио у Италији и Египту. Вративши се из Египта, Наполеон је извршио државни удар и постао први конзул Француске, 1799. године. Своје саборце новопечени конзул брзо је уздизао на високе војне и државне положаје, а главни супарник у борби за утицај у војсци постао му је генерал Моро, Нејов командант.

Кад је Наполеон 1800. године повео једну француску армију преко Алпа у северну Италију да би ту потукао Аустријанце, Моро је повео другу армију преко Рајне, да се с истим непријатељем обрачуна у Немачкој. Обојица су победила - Наполеон је код Маренга 14. јуна добио одлучујућу битку, али је Моро код Хоенлиндена 3. децембра запечатио ратну победу. Кључну улогу у бици код Хоенлиндена одиграо је Неј, вешто одбивши све јурише аустријске војске.

Борба Наполеона и Мороа за утицај у Француској завршена је 1804. године, када је Наполеон постао цар, а прогнани Моро отпутовао у Сједињене Америчке Државе. Исте године, 19. маја, објављена је одлука Сената о именовању 14 активних и четири почасна маршала Француског царства. На списку активних маршала, дванаесто по реду, исписано је име Мишела Неја.

Ово унапређење је многима изгледало необично, јер су мислили да ће маршалске палице стећи само Наполеонови ратни другови, али добри познаваоци Наполеонове политике препознали су у томе цареву жељу да учврсти свој положај у целој француској војсци. Наполеон је добро избалансирао своју одлуку: седморицу маршала изабрао је међу генералима своје Италијанске армије, седморицу из Мороове Рајнске армије, двојицу из Армије Пиринеја, а унапредио је и по једног генерала ветерана са италијанског и немачког ратишта.

Зашто је управо Неј одабран да буде међу седморицом маршала из Рајнске армије? То су знали само редовни посетиоци париских салона, познаваоци свих интрига, пред којима није било тајни. Неј се 1802. године оженио Аглајом Луиз Огије, лепотицом чија је моћна заштитница била Наполеонова супруга Жозефина. Тако је Неј женидбом ушао у Бонапартин клан.

Године 1803. избио је рат између Велике Британије и Француске. Наполеон је освојио Хановер и створио Енглеску армију, која је требало да изврши инвазију Велике Британије. Неј је припремао Шести корпус ове армије.

Док је Енглеска армија чекала пристизање француско-шпанске флоте која би је превезла преко Ламанша, Велика Британија успела је да Аустрију и Русију наговори да зарате против Наполеона. Одуставши од инвазије Велике Британије, Наполеон је повео Енглеску армију ка Дунаву. Почела је Улмска операција (1805), прва у којој је Неј био под Наполеоновом командом. Ова операција била је велики ударац за Наполеонове непријатеље. Аустријски војсковођа Мак предао се са више од 20.000 војника, а остатак аустријске војске повукао се до Моравске, где је, заједно са руском војском, претрпео пораз у бици код Аустерлица. Неј је допринео француском успеху победом у бици код Елхингена у близини Улма и заузимањем Тирола.

Од тада, Неј учествује у свим Наполеоновим походима, осим оног против Аустрије 1809. године, и то само зато што је у исто време ратовао на Пиринејском полуострву. Наполеон није увек био задовољан њиме, али је ценио његову срчаност. Пославши га, крупног и риђокосог, у одлучујући јуриш којим је добио битку код Фридланда 1807. године, француски цар је узвикнуо: "Тај човек је лав!" После битке, начелник штаба Велике армије маршал Бертје описао је Нејову храброст као једнаку оној из времена витезова. Средином 1808. године, два месеца пре него што ће га послати у Шпанију, Наполеон му је доделио титулу војводе од Елхингена.

Две и по године Неј је ратовао на Пиринејском полуострву, неуспешно као и многи други француски маршали. Добио је неколико мањих битака, али је испољио непослушност, што се у војсци никако не сматра врлином. Када му је маршал Журдан изложио ратни план чији је творац био Наполеонов старији брат Жозеф, краљ наметнут Шпанији, Неј је одбрусио: "Нема сумње да је ово писао човек који не зна ништа о рату. Реците краљу да нисам овде да бих играо улогу Дипона." (Дипон је био генерал који се предао шпанској војсци у бици код Бајлена.)

Тврдоглаво је одбијао нека наређења маршала Масене, команданта армије у чијем је саставу био Шести корпус. На пример, Неј је одбио да у опсаду једног града укључи пуковника Валасеа само зато што је он био из другог корпуса. Масена је изгубио стрпљење и лично написао поруку непокорном маршалу: "Овај млади човек ће спровести опсаду и, дођавола, господин Неј ће клекнути на колена пред мојом вољом, или се више нећу звати Масена!" Али, Неј је показао и неке врлине које Масена није поседовао.

Освојивши неки град, Масена је опљачкао чак и универзитет, одневши скупоцене инструменте неопходне за научни рад. Један телескоп је послао Неју на поклон, али је овај одбио дар с поруком да не прима крадену робу. Размирице међу маршалима окончане су 23. марта 1811. када је Масена због непослушности отпустио Неја.

Наполеон га није критиковао. Уместо казне, дозволио му је да се мало одмори на свом имању, а затим му поверио команду над Булоњским логором. Наступала је 1812. година и поход на Русију.

Када му је Коленкур, некадашњи представник Француске у Санкт Петербургу, говорио о опасностима које доноси поход на Русију и одлучности с којом цар Александар I спрема отпор, Наполеон је одговорио: "Једна добра битка сломиће сву одлучност Вашег пријатеља Александра заједно с његовим утврђењима израђеним од песка". Догађаји који су уследили показали су да је Коленкур био у праву, а Наполеону је добро било то што је у Великој армији имао Неја.

Приликом повлачења француске војске кроз снегом прекривена руска пространства, Неј је командовао њеном заштитницом. После борби код Вјазме, 3. новембра 1812. године, наступила је страшна зима - температура се спустила на -22° C. "Снег је падао у огромним пахуљицама; више нисмо видели небо и људе испред себе", сећао се касније један од преживелих учесника похода. Војници, гладни и изнемогли, бранили су се од честих напада руске коњице и козака. Безнађе је захватило многе, дисциплина готово да није постојала, а дезертере и мртве више нико није бројао.

Војска се ноћу заустављала да се одмори, једе и наспава. Оброци су били танки комадићи меса скинути с угинулих коња, а ретко неколико жлица раженог брашна. После тих мршавих обеда, војници су легали у снежне постеље, увијени у крзно, мундире, крпе или било шта друго што им је преостало. Ујутро, када је настављан марш, редови испружених и мртвих војника означавали су места где су били биваци.

Руски генерал Михаило Милорадовић, Србин по народности, код Красног је одсекао француску заштитницу од главнине и позвао опкољеног Неја на предају. Маршал је то одбио. Својим официрима говорио је: "Пробијајте се кроз шуму! Нема путева? Пробијајте се без путева! Поћи према Дњепру и прећи преко Дњепра! Река још није потпуно замрзла? Замрзнуће! Марш!"

После очајничке борбе пробио се из обруча, прешао полузалеђени Дњепар и 20. новембра стигао главнину, изгубивши 7.000 од укупно 8.000 људи. Загрливши га, Наполеон је рекао: "Какав ратник! Француска војска обилује храбрим људима, али Мишел Неј је заиста најхрабрији међу храбрима."

Другом приликом, када су његове војнике окружили вишеструко бројнији козаци, командовао је: "Добошари! Напад!" И напад је успео. Маршал Неј је био последњи Француз који је у саставу остатака Велике армије прешао преко реке Њемен у источну Пруску, 14. децембра 1812. године, и то под борбом.
Учесник у овом походу, Филип де Сегир, писао је да је повлачење из Русије било смртоносно за многе, а бесмртно за Неја. Наполеон му је одао признање титулом кнеза од Москве.

Наступило је време Наполеоновог пораза. Рат се 1813. године пренео у Немачку, где се Неј борио у биткама код Лицена, Бауцена и Дрездена. Код Деневица му је пруски генерал Билов нанео тежак пораз и готово уништио његов корпус. У бици код Лајпцига Неј је тешко рањен, али се опоравио и учествовао у борбама за одбрану Француске 1814. године. После Наполеоновог првог повлачења с власти прихватио је службу у војсци краља Луја XVIII, који га је прогласио за пера Француске.

Елба, мало медитеранско острво на које је Наполеон прогнан, није дуго задржало освајача Европе. Почетком марта 1815. године Наполеон се, с хиљаду војника, искрцао у близини Кана. Да би се одржао на престолу, краљ је маршала Неја послао да зароби узурпатора. "Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу", обећао је маршал.

Међутим, како се приближавао Наполеону, маршалово одушевљење је слабило. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да пође с војском у борбу. Поред тога, Нејова жена често се у сузама враћала са двора, јер су је омаловажавали потомци старог племства. Онда је Неј добио Наполеонову поруку: "Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина." И маршал се вратио свом цару. "Вихор ме је захватио и ја сам изгубио главу. Сурвао сам се у провалију, као што сам, често, упадао пред топовска ждрела", признао је касније Неј.

У Наполеоновом походу на Низоземску 1815. године, Неј је командовао левим крилом армије, који су чинила два корпуса и коњица. Водио је битку код Катр Бра против британског војсковође Велингтона и учествовао у бици код Ватерлоа. Неј се није најбоље снашао у овој улози, не само зато што никада није командовао толиким бројем војника и што му стратегија није била јача страна, него и због тешкоћа психолошке природе. Увек је био склон променама расположења, али од повлачења из Русије 1812. године оне су постале оштрије, а њихове последице теже. После усхићености следили су часови сете, утучености и безвољности. Једно од тих тешких раздобља привременог мртвила духа проживљавао је Неј на путу ка Катр Бра.

Али, сета је нестала на пољу код Ватерлоа, где је Неј предводио коњички јуриш. Петнаест хиљада француских коњаника узалудно је покушавало да пробије британске линије. Неј је показао изузетну храброст - четири коња су под њим пала. На бојном пољу се појавила и пруска војска фелдмаршала Блихера, коју Наполеон није очекивао. После пораза своје армије код Ватерлоа, Наполеон је протеран на Свету Јелену, а Неј, лошије среће од свог вође, је осуђен на смрт стрељањем.

Краљ није Неју опростио издају. Маршал је ухапшен 3. августа 1815. године и изведен пред Суд перова. Адвокат је покушао да објасни да Неј званично није Француз и да не дугује верност француском краљу, јер је његово родно место постало део Пруске. "Ја сам Француз и умећу да умрем као Француз!", одбацио је маршал сваку могућност такве одбране.

Нешто после девет сати ујутру 7. децембра 1815. године, Неја је кроз Луксембуршки парк у Паризу спроводио одред којим је некада командовао. Поставили су га уза зид, када се он болним речима обратио својим борцима: "Другови, када ставим руку на груди, пуцајте право у моје срце." Војници су подигли пушке, Неј је положио руку на груди, плотун је одјекнуо и Неј је пао са шињелом умрљаним крвљу.

Тело му је брзо одвучено. Преноћило је у болници и закопано на гробљу Пјер ла Шез рано ујутру следећег дана. Мадам Неј није присуствовала сахрани. Само је један даљи рођак испратио најпознатијег Наполеоновог генерала.