Izvor: Objava, 20.Jan.2020, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

Војвода српске војске Живојин Мишић рођен је у Струганику, код Ваљева, 19. јула 1855. године, као тринаесто дете Радована и Анђелије Мишић. Радован је узео презиме по свом оцу Мишу, чији су преци, који су се презивали Каљевић, доселили у ваљевски крај из Дробњака (данашња Црна Гора).

Основну школу завршио је у Рибници и Крагујевцу, а гимназију у Београду и Крагујевцу.

Војну академију у Београду је уписао 1874. године, да би већ у априлу 1876, у српско-турском рату, као двадесетједногодишњи артиљеријски питомац, командовао Колубарским батаљоном 2. класе Ваљевске бригаде (народна војска) и био одликован медаљом за храброст. По завршетку рата 1877-78, у којем је био командир чете, са читавом својом 11. класом, враћен је да доврши преостале две године војног школовања.

У српско-бугарском рату 1885. командовао је батаљоном. Две године касније, као капетан, уписао је Стрељачку школу у Бруку на Лајти, у Аустрији. Чин генералштабног пуковника добио је 1901. године. Као његов ађутант, 1896. године, са краљем Александром Обреновићем био је на Олимпијским играма у Атини, а потом и на Хиландару.

На Војној академији у Београду предавао је стратегију, а био је и уредник часописа "Српска војска" и "Ратник", у којима је објавио многе стручне расправе. Постављен је за команданта Дринске дивизије, са седиштем у Ваљеву.

После мајског преврата 1903. године пензионисан је. У време анексионе кризе, 1909, на захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, реактивиран је и са њим је радио на реорганизацији војске и припремама за балканске ратове. Био је Путников помоћник у балканским ратовима. Након Кумановске битке унапређен је у чин генерала и, по завршетку Другог балканског рата, поново пензионисан.

Уочи Првог светског рата враћен је у службу и поново је постављен на место помоћника начелника Штаба Врховне команде. Знатно је допринео победи српске војске на Церу. Током Колубарске битке, примио је команду над Првом армијом. За веома кратко време од војске пред расулом начинио је победника. Генерала Мишића славила је сва европска штампа, величајући његову бриљантну стратегију. За ове успехе унапређен је у звање војводе.

Убрзо након што је српска војска пошла у своје повлачење преко Албаније, разболео се. Крајем 1916, на Солунском фронту, преузео је поново команду над Првом армијом. Учествовао је у припремама за пробој Солунског фронта. Пре одлучне акције преузео је дужност начелника Штаба Врховне команде. Командовао је пробојем Солунског фронта и издао чувену наредбу о убрзаном наступању српске војске на север, у отаџбину, до "крајњих граница људске и коњске снаге".

По завршетку рата, именован је за начелника Генералштаба југословенске војске. Убрзо се поново тешко разболео. Умро је као војник, у мундиру, 20. јануара 1921. године у Београду.

Одликован је највишим војним одликовањима, међу којима Карађорђевом звездом и француским орденом Легије части.

Слава војводе Живојина Мишића преплавила је ондашњу Југославију: постао је тема многим песницима, књижевницима и сликарима, улице, школе и друге установе добиле су његово име, подигнути су му бројни споменици...

Његова стратегија ратовања изучава се на војним академијама у свету.