Izvor: Objava, 17.Jan.2020, 10:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ

Митрополит карловачки Стефан Стратимировић рођен је 7. јануара 1758. године у Кулпину, у Бачкој, где су се његови преци доселили из Херцеговине у време Велике сеобе Срба (1690) и, средином XVIII века, за нарочите заслуге у рату, добили од Марије Терезије велико имање и племство. Средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Вацу, а студије филозофије и права у Пешти и Бечу. Националну историју је посебно изучавао код ученог Јована Рајића, историчара.

Иако је учио световне школе, Стратимировић се определио за свештенички позив и замонашио у манастиру Крушедол. У црквеној хијерархији је изузетно брзо напредовао. Постао је архимандрит, а потом је 1786. године сео на епископску столицу Будимске епархије. Четири године касније на Народноцрквеном српском сабору у Темишвару изабран је за митрополита.

До овог времена је темељно упознао политику Аустрије и немачку културу. Сагледао је и правилно схватио положај сопственог народа и безрезервно се ставио у његову службу. Увидео је да је низак ниво образованости препрека сваком развитку, а и самом опстанку нације, која је била изложена страшним притисцима (унијаћење, католичење, мађаризација). Издејствовао је оснивање школа за свештенички кадар широм Угарске. Његовим залагањем основане су Гимназија (1791) и Богословија (1794) у Карловцима и Велика српска гимназија у Новом Саду. За сиромашне ученике гимназије у Карловцима је (1797) основао "Благодејаније", институцију касније названу Стефанеум, у којој је 40 српских ђака бесплатно добијало храну.

Кад је у Србији 1804. године избио Први српски устанак веровао је да ће се Србија ослободити турске власти, па је руском цару упутио Меморандум о стварању српске државе ("О воздвижениј Славено-Сербскаго Государства"). Устаничко вођство је с њим било у сталној вези и извештавало га о свим догађајима. Његов утицај у аустријским високим војним и политичким круговима, укључујући и сам Бечки двор, имао је пресудан значај за устанак. Као незванични посредник између аустријских власти и устаника у Србији био је и својеврсни дипломата, креатор спољне политике Србије. Залажући свој огромни ауторитет међу Србима у Угарској (Аустрији) прикупио је огромна новчана средства за потребе устаника. Тим новцем су у Аустрији куповани пушке, топови, муниција и друге потрепштине и упућиване преко границе у Србију. Захваљујући њему, аустријски официри и цивилни званичници гледали су на то кроз прсте. Добро знајући српске нарави редовно је апеловао на устаничке старешине да живе у слози. Са многима се и лично дописивао и давао им практичне савете. Тако је једном приликом Васи Чарапићу писао: "Турске светиње не уничтожавајте, мирне и добре Турке без нужде не прогоните и не убијајте, жене и децу невиним начином не напаствујте, праведни будите, себе чувајте, а никога који вас не узнемирава не нападајте..." Поред саветодавне помоћи, митрополит је устаничким вођама указивао и узвраћао наклоност слањем многих дарова. Војводи Миленку Стојковићу послао је више школских књига за његове синове, Карађорђу је даровао "Библију", дурбин и кесу за дуван...

После пропасти устанка 1813. поднео је огромне жртве за спасавање сто двадесет хиљада српских избеглица и позвао свештенство и Србе у Аустрији да "пруже помоћ унесрећеној браћи."

Стратимировић је био веома образован човек, бавио се науком и књижевношћу и на латинском, српском и немачком језику написао велики број историјских, црквених и књижевних списа.

Умро је 4. октобра 1836. године у Карловцима.