Izvor: Objava, 14.Jan.2020, 11:55

КРАТКА ИСТОРИЈА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

КРАТКА ИСТОРИЈА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

Келтска и галска племена била су први становници Британских острва. Од медитеранских народа први су с њима дошли у додир Феничани, Грци и Римљани. Римски војсковођа Јулије Цезар је започео освајање Британије 55. пре н. е., и оно је трајало до цара Клаудија (43. н. е.). Римљани су на југу подигли неколико градова (Lоnginium - Лондон). Ипак, римска колонизација није узела такве размере да је извршена романизација домородаца. Током V века на острво су се населили Англи и Саси, германска племена, које је краљ Алфред Велики у IX веку сјединио у прву енглеску државу.

До нове промене дошло је после победе нормандијског војводе Вилијама Освајача над краљем Харолдом 1066. код Хестингса: тада је почело стапање келтског, англо-саксонског и норманског становништва у један енглески народ.

Енглески краљеви су, од времена Вилијама Освајача, владали и Француском и Енглеском. Такво стање је трајало све до Стогодишњег рата (1337-1453), који је заправо био низ малих ратова, након чега је на француској територији Енглезима остала само лука Кале. Истовремено с губитком поседа на континенту, енглески владари су покушали да прошире своју власт на читаву Велику Британију и Ирску. Едвард I је освојио Велс, од тада енглески престолонаследник носи титулу принца од Велса. Шкоти су најистрајније пружали отпор Енглезима, али је и Шкотска једно време била део Енглеске краљевине.

У то време почиње и преиспитивање неограничене моћи владара, као и чести сукоби око престола. Краљ Јован Без Земље био је приморан да 1215. потпише "Велику повељу о слободама" (Mаgnа Cаrtа Libеrtаtum), којом су и монарси, између осталог, били обавезни да поштују законе. Најчувенији рат за власт водиле су породице Јорк и Ланкастер, јер су обе полагале право на престо после смрти Едварда III. Тај сукоб је запамћен као Рат црвене и беле руже.

Да би се властела на неки начин навела на сарадњу с владарем Хенри III је 1265. сазвао први енглески парламент. Овај се састојао од Горњег дома (барони и високи прелати) и Доњег дома (ниже племство и грађанство). Поред монарха и Парламента, црква је у средњем веку играла једну од најзначајнијих улога у животу становника Енглеске. Службе су биле држане на латинском језику, што је само наглашавало одрођеност од народа Католичке цркве, чије седиште је било у Риму.

Крај владавине Ричарда III означио је крај средњег века у Енглеској. На престо су затим дошли владари из династије Тјудора, од којих су најзначајнији Хенри VIII (владао 1509-1547) и Елизабета I (владала 1558-1603). Пошто је сећање на Рат ружа било свеже, и народ и краљ су страховали од нових сукоба око престола, те се Хенри VIII својски трудио да обезбеди наследника. Отуд и чињеница да се шест пута женио, због чега је, између осталог, и дошло до раскида с Римокатоличком црквом, која није признавала развод. Од тог доба се врховним поглаваром Англиканске цркве сматра краљ, а касније и краљица Енглеске. Наиме, далеко најзнаменитија крунисана глава Енглеске тог времена је кћи Хенрија VIII, Елизабета, која је владала готово пола века и у чије је време Енглеска ушла у ред првих држава Европе. Тада је у њој дефинитивно уређена англиканска црква. Победом над "непобедивом армадом" (1588) Енглеска се одупрла чак и надмоћнијој Шпанији, чији су владари, као католици, сматрали својом дужношћу да на енглески престо доведу католичког краља. Ослободивши се шпанске превласти на мору, Енглеска је започела своју колонијалну експанзију (Вирџинија). Извршено је трговинско повезивање с Русијом (оснивање Архангелска) и основана је Источноиндијска компанија. У време Тјудора Енглези су потпуно завладали Велсом и Ирском, док су у Шкотској владали потомци Стјуарта. На основу јаких рођачких веза, након што је Елизабета I умрла без наследника, шкотски краљ Џејмс VI постао је и краљ Енглеске, и то као Џејмс I, ујединивши тако читав простор Велике Британије.

У XVII веку, за владе династије Стјуарта, Енглеску је захватило бурно друштвено и економско превирање. Краљеви су покушавали да уз помоћ крупне земљишне аристократије и католичке цркве заведу апсолутизам. У име уставности, парламентарног уређења и грађанских права томе се највише супротставило грађанство ослоњено на неколико протестантских секти. Криза је достигла врхунац када Парламент није заседао 11 година, након чега је уследио и грађански рат (1642-1649), који се завршио тако што је краљ Чарлс I погубљен. Енглеска следећих 11 година није имала краља, а од 1653. земљом је владао Оливер Кромвел као лорд протектор (заштитник). Међутим, ни он се није најбоље слагао с Парламентом, те је после његове смрти донета одлука да се поново успостави монархија. Парламентаризам је коначно тријумфовао 1688, кад су на престо доведени Вилијам III Орански и његова жена Марија Стјуарт, који су морали пристати на Декларацију права (1689). Тиме су у Енглеској учвршћени капиталистички развитак и парламентарно уређење. Почетком XVIII века (1707), у време последње владарке из династије Стјуарта, краљице Ане (владала 1702-1714) уведен је назив Уједињено Краљевство за државну заједницу створену унијом Енглеске и Шкотске.

Најближи мушки рођак каљице Ане протестантске верoисповести био је хановерски кнез Георг Лудвиг. Парламент је, у страху од тога да ће на престо доћи католичка грана династије Стјуарт, позвао овог Немца да влада Великом Британијом. Од 1714. до 1820. Великом Британијом и Ирском (које су до уједињења 1801. биле засебне краљевине везане личношћу владара) владала су четири владара по имену Џорџ, по којима је овај период и добио име. Са изузетком Џорџа III, они нису били омиљени у народу, било због тога што су више времена проводили у Немачкој, препуштајући тако власт својим способним саветницима и политичарима, било због тога што су превише трошили на раскошан живот. Последњи монарх из ове немачке династије, краљица Викторија (1819-1901), остала је запамћена као најомиљенија владарка у историји Велике Британије. У њено време је Британска Империја била толико велика да су је називали и "Империја у којој никад не залази Сунце". Истовремено, живот је постајао све лагоднији, нарочито због значајног развоја индустрије. Ипак, и тада су постојале и огромне разлике између богатих и сиромашних.

Викторија је за савладара изабрала такође немачког кнеза Алберта из племићке куће Сакс-Кобург-Гота, али је то презиме носио још само њен син Едвард VII, након чега је име династије, по дворцу који се и данас сматра њиховим домом, промењено у Виндзор. Наиме, за време првог светског рата, у коме је Велика Британија ратовала против Немачке, одлучено је да краљевска породица понесе презиме које звучи више енглески. Данашња британска краљица, Елизабета II, која влада од 1952, такође носи то презиме.

Изишавши као победница из првог светског рата, Велика Британија је Версајским мировним уговором 1919. потпуно присвојила или добила као мандатне територије највећи део немачких колонија. Након дужих преговора, Ирска је 1922. добила статус доминиона (тек 1947. и пуну независност). Постепено, Британска Империја се претворила у Британски Комонвелт. Како је политика попуштања и споразумевања с Немачком претрпела неуспех, Велика Британија је, везана уговором с Пољском, објавила 1939. рат Немачкој, у коме је значајно место имао, почев од 1940, премијер Винстон Черчил.

Иако је временом морала да призна независност великом делу својих некадашњих поседа, Велика Британија је и даље једна од најмоћнијих земаља света. Наравно, најприсније везе одржава с бившим колонијама, а у некима (Канади и Аустралији, на пример) краљица Елизабета II је и даље званично шеф државе. Енглески језик је временом постао "светски језик", без ког данас не може да се замисли пословно и дипломатско споразумевање. С обзиром на то да је Велика Британија једна од пет сталних чланица Савета безбедности, утицај ове земље на дешавања у свету је и даље велики, иако се простор под непосредном влашћу Лондона многоструко смањио.