Izvor: Objava, 10.Nov.2019, 12:08

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСИЈЕ

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСИЈЕ

Најстарије становништво Русије, које је још у периоду између VIII и VI века пре н. е. населило ове области, били су Скити и Сармати, у европском, и Саки и Масагети у азијском делу земље. Почетком нове ере најмногобројнији становници европског дела Русије постали су Словени, који су насељавали басен Висле, Дњестра, Дњепра, Оке и Волге.

У предфеудалном периоду (IV-IX век) разна словенска и турско-татарска племена основала су своје племенске савезе, међу којима су се посебно истицали словенски савез у Новгороду, и савез на Дњепру, чије се седиште налазило у Кијеву.

Средином IX века започели су у овој области напади Варјага, источних Нормана, и њихов кнез Рјурик заузео је Новгород и постао родоначелник династије Рјуриковића. Његов син Олег заузео је Кијев и прогласио га својом престоницом (Кијевска Русија).

Први кнежеви Кијевске Русије, Олег (владао 879-912) и Игор (владао 912-945), ратовали су са Византијом, а велики кнез Владимир Свјатославич (владао 978-1015) превео је Русију у хришћанство. Почетком XII века развијају се градови као занатско-трговачки центри, а Јарослав Мудри (владао 1019-1054) започиње кодификацију феудалних права ("Руска правда"), коју је завршио Владимир Мономах (владао 1113-1125). Кијевска Русија се распала након смрти Владимира Мономаха на низ удеоних кнежевина.

Кијевска Русија и феудалне државе Закавказја и средње Азије дошле су у току прве половине XIII века под власт Монгола, који су провалили у Половецке степе и на реци Калки 1223. нанели пораз удруженим руским кнежевима. Кијев је 1240. разорен, а након тога су Монголи продрли у средњу и југоисточну Европу.

У области која окружује данашњу Москву развила се у XIII веку мала Московска Кнежевина. Када је у XV веку почела да слаби превласт Монгола, Московска Кнежевина је почела брзо да расте и јача. Два владара припојила су јој нове територије.

Први од ове двојице, Иван III (владао 1462-1505), чија је жена била у сродству с последњим византијским царем, Константином XI, започео је изградњу Кремља, масивног утврђења пуног торњева, палата, бедема и грудобрана, где је у току многих векова била смештена руска влада и које представља величанствен пример европске и источњачке архитектуре тога времена.

Године 1533. на престо је дошао Иванов унук, Иван IV Грозни - тада још дете. Чим је одрастао, узео је сву власт у своје руке и 1547. прогласио се за цара. Од Московске Кнежевине, или Русије - како ће се касније звати - Иван IV је створио савремену државу, а њену територију проширио освајањем каната Казан и Астрахан и припајањем Сибира.

Иван IV је одлучио да у Русији уведе европску цивилизацију. Трговао је са Енглеском, Скандинавијом, Француском, као и са Турском и Индијом. Дао је Русији прву штампарију и извршио извесне реформе руског језика.

Али, овај трагични владар, човек изванредне интелигенције и изузетне радне енергије, осећао је да постоји само један начин да се од Русије створи снажна држава: да обузда моћ бојара, који су настојали да ослабе централну власт. Пошто је побуне бојара свирепо угушивао, добио је надимак Грозни.

После смрти Ивана IV Грозног настало је у Русији "смутное времја"; оно је почело владом његовог неспособног сина Димитрија, у чије име је управљао Борис Годунов, зет Ивана IV, који се 1598. прогласио за цара. После његове смрти, 1605, дошло је до појаве два лажна Димитрија, који су се представљали као синови Ивана IV, од којих је један успео да за кратко време завлада Русијом уз помоћ Пољске (1605-1606). Ово стање трајало је све док у Русији није букнула буна против пољске доминације и 1613. изабран за цара млади руски бојар, Михаил Фјодорович Романов (владао 1613-1645). Владао је тридесет и две године и за то време је учврстио власт и средио прилике у земљи. Био је први у дугом низу царева који су владали све до 1917. године, када је свргнут Никола II, последњи владар из династије Романов.

На престо је 1682. године дошао Петар Велики, највећи руски владар свих времена. Као и Иван Грозни, и он је имао двоструку природу: био је способан за окрутност, а у исто време важио је за најпросвећенијег човека у земљи.

Петар Велики је одлучио да модернизује Русију, па је тој замисли пришао са разних страна. Решивши да прво сломи снагу бојара, распарчао им је поседе и подвргао их понижењима.

Да би Русији приближио европску цивилизацију, Петар је увео европски начин одевања и понашања, европске игре и забаве. Укинуо је источњачки обичај одвајања жена и стао на пут повлашћености и корупцији које су владале на високим положајима. Захтевао је да при додељивању унапређења у војној и државној служби солидно образовање игра важнију улогу од аристократског порекла. Увео је јулијански календар, унапредио наставу физике, математике и технике те отварао школе и основао академију.

Амбиције Петра Великог кретале су се и у правцу јачања војне силе и у неколико ратова је запосео нове територије. Нарочито се борио да Русија изађе на Балтичко море и после пораза шведског краља Карла XII, 1709. године код Полтаве, освојио је неколико прилаза Балтику. На обали Балтичког мора основао је Санкт Петербург, с намером да то буде велики трговачки и лучки град. И бродоградња је била страст Петра Великог. Још као младић, прерушен у тесара, провео је неко време у бродоградилишту у Уједињеној Низоземској, а тада стечено искуство помогло му је касније у изградњи руске морнарице.

После смрти Петра Великог (1725), Русија је имала могућности да се још више територијално прошири и да узме удела у општем развитку Европе.

Међу његовим наследницима значајно место припада Катарини II (царица од 1762. до 1796). Ова изузетна жена, немачка принцеза која се удала за цара Петра III, владала је уз помоћ читавог низа веома способних министара међу којима су били кнез Потемкин и гроф Орлов. За време њене владавине Русија је добила велики део пољске територије на основу прве (1772), друге (1793) и треће (1795) поделе Пољске, а и из ратова са Турском изашла је са новоосвојеним земљама.

У самој земљи, Катарина је реорганизовала администрацију и дала многим градовима широка самоуправна права. Њен двор постао је центар учености и уметности, а изнад свега књижевности. На двору се говорило француски, а сама Катарина је водила преписку са Волтером и Дидроом.

Међутим, Катарина није ништа предузела како би побољшала положај многобројних кметова који су још увек тешко живели у феудалним условима. Године 1773. букнула је побуна широких размера, на челу са Јемељаном Пугачовом. Пугачов је показао сјајну војну способност и освојио огромну територију. Потучен је 1774. и следеће године погубљен. На жалост, Катарина није извукла никакву поуку из ове побуне.

После Катаринине смрти, 1796. године, Русија је учествовала у неколико савеза европских држава против Наполеона, али је и поред тога поражена - 1805. године код Аустерлица и 1807. код Фридланда. Мир је склопљен у Тилзиту, али је 1812. Наполеон са својом снажном Великом армијом од преко пола милиона војника напао на Русију. После битке код Бородина ушао је у Москву, коју је затекао празну. Руси су запалили Москву, и француске трупе напустиле су град и кренуле на своје кобно повлачење.

После Наполеоновог коначног пораза код Ватерлоа Руси су се повукли у своје границе. Цар је и даље био апсолутни владар, а јаз између земљопоседника и кметова био је све већи.

Године 1861. Александар II је укинуо кметство. Аграрна реформа није задовољила руске сељаке. За време владе Александра III (1881-1894), Русија се економски уздиже; граде се железнице, развија се модерна индустрија. Свој даљи продор на исток Русија је наставила освајањем Казахстана, Киргизије, Узбекистана, Бухаре, Хиве, Коканда, Туркменије и Памира. Тежњу Русије да загосподари Балканским полуострвом, која је дошла нарочито до изражаја после успеха у рату с Турском 1877-1878. и закључења мира у Сан Стефану, онемогућиле су европске силе ревизијом овог мира, у Берлину 1878.

Страхујући од наглог јачања Немачке и све агресивније политике Аустро-Угарске према југоистоку Европе, Русија је почела да се приближава Француској и 1893. склопила с њом савез, а 1907, потписивањем савеза са Великом Британијом, ствара се Велика антанта.

Капиталистички развој Русије изазвао је стварање радничке класе и појаву првих радничких организација, Јужноруског савеза радника и Северноруског савеза радника, које су се 1883. године ујединиле у радничку марксистичку организацију - Ослобођење рада. Из ове организације ствара се прва марксистичко-радничко-сељачка организација, Савез борбе за ослобођење радничке класе, са Лењином на челу, која ће прерасти у руску социјалдемократску радничку партију.

Тадашња Русија изнедрила је многа велика имена попут Чехова, Толстоја и Чајковског, али већина становништва и даље је живела у сиромаштву, па је незадовољство све више расло. Привредна криза 1900-1903. изазвала је избијање низа радничких штрајкова и сељачких устанака. У демонстрацијама у Санкт Петербургу, 22. јануара 1905, полиција је убила велики број људи. Ово је изазвало талас штрајкова и демонстрација у другим градовима. У великом штрајку текстилних радника у Иваново-Вознесенску, који је трајао од маја до јула, образован је један од првих совјета радничких депутата. Револуција је достигла свој врхунац у децембру, када је избио генерални штрајк и устанак московског пролетаријата. Али, завршивши рат против Јапана, који је избио годину дана раније, влада је могла да ангажује веће војне снаге и да од западних земаља добије кредите за стабилизацију система. Тако је ова револуција угушена војном силом.

У току првог светског рата, у коме је руска војска после почетних успеха почела да трпи све теже поразе на фронту, избила је, 1917, фебруарска револуција. Цар Никола II (владао 1894-1917) збачен је с власти, а Русија проглашена републиком. Потом је Русијом управљала привремена влада, али уз истовремену појаву совјета радничких и војничких депутата. У земљи је настало двовлашће, које није могло дуже да се одржи. Сматрајући је само почетном фазом за остварење свог коначног циља, револуционарна група бољшевика, на челу с Лењином, организовала је у новембру 1917. социјалистичку револуцију; збачена је привремена влада с Керенским на челу, а сва власт је припала бољшевицима. Донесен је декрет о миру, којим је Русија иступила из рата. Уједињене републике на територији бивше царске Русије, међу којима је Република Русија била далеко већа од осталих, образовале су 30. децембра 1922. федеративну државу Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

У првим годинама након социјалистичке револуције совјетска држава је имала да се бори са огромним тешкоћама; избио је грађански рат, а нова република нашла се под ударом страних трупа, између осталих британских и америчких, које су пружале подршку контрареволуционарним снагама у њиховим упорним покушајима да поврате своју власт. Услед ратних разарања производња је опала а средства за рад су уништена. У целој земљи владала је глад.

Основе нове совјетске економске политике поставио је Лењин 1921. Тиме је у ствари ударен темељ планској привреди, почетку индустријализације и електрификације земље.

После Лењинове смрти, 1924, на чело Совјетског Савеза дошао је Стаљин, и на том положају остао све до своје смрти, 1953. Он је имао пресудну улогу у организацији власти и у државној управи. Под његовим утицајем државни и партијски апарат су се све више бирократизовали.

Совјетски Савез је 1934. приступио Друштву народа, али после неуспешних преговора са Великом Британијом и Француском, дошло је до изненадног споразума СССР и Немачке.

Неочекивани немачки напад на СССР, 22. јуна 1941, изненадио је Стаљина и у току 1941. немачке трупе су продрле дубоко на територију СССР. Совјетске трупе су успеле да зауставе непријатеља пред Москвом и Лењинградом и да, после одлучних битки код Стаљинграда и Курска, преузму иницијативу. Од 1943. почела је општа офанзива Црвене армије на свим фронтовима. У том раздобљу Совјетски Савез је поднео највећи терет борбе против фашистичких земаља, јер су савезници оклевали са отварањем другог фронта. Тек после савезничког искрцавања у Нормандији (6. јун 1944) започеле су усклађене операције на Источном и Западном фронту, које су се завршиле сломом нацистичке Немачке 7. маја 1945. У свом надирању према Немачкој, Црвена армија је ослободила Мађарску, Румунију, Чехословачку, Пољску, Бугарску и, заједно са Народноослободилачком војском, источне делове Југославије.

Губици СССР-а у другом светском рату били су огромни. Погинуло је и страдало преко шест милиона војника и знатно више цивилног становништва.

Послератне године обележио је брз привредни развитак у свим гранама, хладни рат и погоршање односа са Западом. Потписивањем Варшавског пакта 1955. створен је војни савез СССР-а са другим источноевропским земљама, који је трајао до 1991. године. Михаил Горбачов изабран је за Генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза 1985. године. Његова политика отворености (гласност) и реструктурисања (перестројка) довела је СССР на пут реформи, демократизације и тржишне економије, којима су се противиле конзервативне снаге у самој држави. Што се спољне политике тиче, Горбачов је настојао да успостави пријатељске односе са Западом и да настави преговоре са западним лидерима о смањењу наоружања.

Године 1989. одржана је прва седница Конгреса народних депутата, новог законодавног тела Совјетског Савеза. Следеће године Горбачов је изабран за првог председника Совјетског Савеза, суочивши се са економским проблемима, као и са националним немирима у републикама. После покушаја државног удара и гашења СССР-а 1991, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република је променила име у Руска Федерација и постала водећа чланица Заједнице независних држава. Дванаестог децембра 1993. године усвојен је нови устав према коме је Русија савезна република са дводомним законодавним телом; шеф државе је председник, а на челу владе налази се премијер.

Влада је прогласила радикалне реформе 1992. да би се централно планирана привреда преобратила у тржишну економију засновану на приватним предузећима. Током 90-их година XX века и почетком XXI века Русија се борила на неколико фронтова опхрвана економским тешкоћама, политичком корупцијом и покретима за независност. Ова борба је крунисана успехом.