Izvor: Objava, 07.Nov.2019, 10:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

У Русији је вековима цар с племством имао неограничену власт над народом. Огромну већину руског народа сачињавали су сиромашни, неписмени сељаци. Живели су често животом робова, док је племство (које је поседовало већи део земље) често уживало у раскоши и водило доколичарски живот који је Толстој описао у свом роману "Ана Карењина". У градовима су индустријски радници трпели сличну социјалну и економску неправду. Али, радници су живели измешани у маси, могли су много лакше да расправљају о својим невољама, да смишљају промене и да организују политичка удружења (тајна, наравно).

Међу овим политичким удружењима и бољшевици ("већина") и мењшевици ("мањина") сматрани су за "социјалисте". Али политички програм мењшевика био је у ствари сроднији западном демократском социјализму; назив су добили 1903. године, када су бољшевици добили већину гласова на једном европском партијском конгресу.

Комунизам је био једна грана социјализма чију је теорију развио Карл Маркс (1818-1883), који је највећи део свог живота провео у Лондону. У свом чувеном делу "Капитал", Маркс је истакао да буржоазија не само што поседује европску индустрију и њом управља, него и доминира националним владама, док пролетаријат (или радничка класа) не поседује ништа и нема снаге да се ослободи израбљивања од стране буржоазије. Маркс је доказивао да ће ова ситуација бивати све гора, догод се класна борба између масе експлоатисаних и мањине која живи од њеног рада не претвори у отворен сукоб. Кад се то буде догодило - а Маркс је говорио да је то неизбежно - радници ће устати, свргнути капиталистичке системе у својим земљама и сву имовину и власт преузети у своје руке. Маркс је сковао гесло: "Пролетери свих земаља, уједините се". Он је очекивао да ће та револуција прво избити у високоиндустријализованим земљама Европе, а не у заосталој Русији. Али Русија је рђаво поступала са својим индустријским радницима, те су они били спремни да се одазову управо једном таквом позиву, и то много пре него што им је Први светски рат учинио живот још тежим. С друге стране, сељаштву нису биле привлачне комунистичке идеје о колективном власништву; жељни да имају сопствену земљу, сељаци су више волели програме других револуционарних партија. Како је четири петине руског народа обрађивало земљу, бољшевици су обећали сељацима остварење девизе да земља припада ономе ко је обрађује. Прилика за револуцију указала им се 1917. године, у јеку Првог светског рата.

После првих успеха у рату 1914. године, руске армије су на свим фронтовима трпеле поразе с тешким губицима и морале да се повлаче. До 1917. године војници су постајали све незадовољнији; а кад су дознали да им се код куће породице злопате због оскудице, у њима је сазрело осећање дубоке одбојности према рату и према цару Николи II. У престоници, Петрограду (чије је старо име, данас враћено, било Санкт Петербург), рационисање хлеба изазвало је читав низ цивилних штрајкова и демонстрација; а кад је гарнизонском пуку наређено да смири бунтовнике, он им се уместо тога придружио. Никола II је абдицирао 15. марта. Русија се нашла под управом владе кнеза Љвова, а затим умерењачке револуционарне владе Александра Керенског.

Немајући неки нарочито јасан политички програм, Керенски је наставио учешће Русије у непопуларном рату. Ово је сјајно организованим бољшевицима пружило прилику на коју су и чекали. Изгнани партијски вођа Владимир Иљич Лењин, који се већ раније истакао својим противљењем рату, илегално се вратио у Русију. Он је представио политички програм рашчлањен у свега неколико тачака: мир, земља сељацима, а власт совјетима, представничким саветима које бирају радници.

Под Лењиновим руководством одржана је 23. октобра седница Централног комитета Бољшевичке партије на којој је за руковођење оружаним устанком образован Војнореволуционарни комитет, који је имао на располагању око 12.000 припадника Црвене гарде и 30.000 војника; оружје су обезбедили радници запослени у ратној индустрији.

Устанак је плануо 6. новембра у Петрограду. У зору 7. новембра у петроградску луку су упловили ратни бродови Балтичке флоте чије су се посаде придружиле револуцији, а топови крстарице "Аурора" били су уперени на Зимски дворац. Заједничком акцијом црвеногардејаца, побуњених војника, морнара Кронштата и радника до краја дана су била заузета сва важнија надлештва и установе у граду, а у току ноћи 7/8. новембра извршен је и јуриш на Зимски дворац, који је заузет готово без капи крви. У просторијама дворца похапшени су сви чланови привремене владе, сем Керенског који је побегао. Дана 8. новембра Други сверуски конгрес совјета издао је Декрет о миру, Декрет о совјетима и Декрет о земљи, који су ојачали бољшевичку моћ.

За разлику од Петрограда (у којем је за два дана борбе било само 6 погинулих учесника револуционарних одреда), у Москви и већини других градова победа револуције је била тежа и дуготрајна. До фебруара 1918. године нова власт је коначно била успостављена у целој Русији.

У Брест-Литовску је 3. марта 1918. године склопљен мир са Аустро-Угарском и Немачком, а исте године је Лењинова странка преименована у Руску комунистичку партију (бољшевика).

Русија је отпочињала свој дуг пут под комунистичком диктатуром.