Izvor: Objava, 29.Okt.2019, 12:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ

У Паризу је 1572. дан уочи празника св. Вартоломеја освануо врло топао. Било је то спарно лето и вода је била топла, па се француски краљ Карло IX купао. Арман д'Клермон, властелин Пила, помагао је краљу да учи да плива, држећи му браду. Мало је ко међу онима који су 23. августа посматрали овај призор пријатељства могао да претпостави да ће те ноћи Арман страдати од хелебарде краљевог гардисте, и да ће краљ то посматрати с одобравањем. Пре него што је свануо 24. август, католичка војска је убила не само Армана, него и десетине других протестаната. Био је то планирани покољ, свиреп политички потез који је имао за циљ да задржи сву власт у краљевим рукама. А кад се талас убијања раширио и отргао свакој контроли, страдале су хиљаде људи широм Француске.

Ум који је стајао иза "Вартоломејског крвавог пира" била је Карлова мајка Катарина Медичи, унука Лоренца Величанственог, бескрупулозног и моћног владара Фиренце. Сама Катарина је била ауторитативан и вешт политичар, и решена да по сваку цену задржи власт над Француском у својој породици.

Изгледало је да ће то тешко постићи. Карло IX је, додуше, имао само 22 године, али је био болешљив и осуђен да рано умре. Катарина је имала и других синова. Али у Француској су постојале две супарничке странке које су се надмудривале око власти. Једна је била - племићка породица Гиз, екстремни католици, а друга - протестантска мањина у Француској, која се тек уздизала (названа хугенотима по Безансону Хугу, швајцарском политичком вођи). Сама краљевска породица је, иначе, била католичка. Али Катарина је тежила да изгради јединствену краљевину уз помоћ треће странке, ројалиста, која је стављала краља испред религије. И ту је погрешила. У току десет година породица Гиз је изазвала три верска рата између католика и протестаната. Од последњег сукоба 1570. у Француској је владао врло несигуран мир. А тада, 1572, вођа хугенота Гаспар д'Колињи, француски адмирал и властелин Шатијона, угрожавао је Катаринин лични положај као Карлов главни саветодавац.

Катарина Медичи се није предавала. Њено самопоуздање се заснивало на учењу Николе Макијавелија, зачетника политичког реализма, чије је дело "Владалац" било посвећено Катаринином деди. Макијавели је сматрао: "Посао владара је да чува своју власт свим средствима". Нико није научио ову лекцију боље од Катарине, која је умела да се вешто претвара да је некоме пријатељ - па да онда пошаље своје људе да га мучки убију. Сада се трудила да поново стекне положај саветодавца свог сина, и да оствари мир и личну сигурност, тако што ће Гизе и вође хугенота нахушкати једне на друге. Позорница сукоба требало је да буде Париз (у коме су се окупили најугледнији хугенотски племићи, да би присуствовали венчању краља Анрија од Наваре, хугенота, сестром француског краља). А оне који изиђу као победници - ма која страна то била - Катарина је планирала да разбије краљевим трупама.

Варница која би распалила сукоб требало је да буде убиство Колињија. Унајмљени убица је 22. августа ујутру пуцао на Колињија када је долазио у Лувр - краљев двор - али је он био само рањен и пренет у своју кућу. Карло IX је окривљивао Гизе за овај атентат. Даља испитивања су претила да открију да је све урађено на подстицај Карлове мајке. Да би се то спречило, Катарина и њени племићи посетили су Карла у суботу увече, уочи дана св. Вартоломеја, и успели да га убеде да само покољ водећих хугенота може да спасе Француску и престо од опасног јачања протестаната. Неки од Карлових најближих пријатеља били су хугеноти али, подложан утицајима, садистички краљ је ускоро био убеђен да водећи протестанти морају да умру. "Побијте их! Све их побијте..." викао је.

Касније те вечери, краљева мајка и њене присталице саставили су листу убица и жртава. Сам краљ је уредио да се затворе градске капије, да се чамци вежу ланцима (како би се спречило бекство преко Сене), да наоружани грађани стоје на раскрсницама - да се, једном речју, Париз претвори у велику клопку за хугеноте. Војницима и грађанима који ће учествовати у убијању наређено је да прикаче на капе беле крстове - да би се разликовали пријатељи од непријатеља. Станови у којима су били хугеноти обележени су крстовима.

Изабрана су три главна места на којима ће се извршити удар на хугеноте: Лувр, у коме су били многи хугенотски племићи и њихове слуге, куће у улици Бетизи, где се Колињи још увек опорављао од рана, и предграђе Сен Жермен на левој обали Сене.

Да би заварала злосрећне госте, краљевска породица је отишла на спавање као и обично. Али у недељу, око два часа по поноћи, краљ, његова мајка и остали краљевски завереници кришом су се обукли. Ускоро се огласило велико звоно Сен Жермена - био је то знак за почетак крвопролића. Краљ и његов млађи брат, анжујски војвода, лично су надгледали убиства по Лувру. Кад су пуцкетаве бакље осветлиле двор, добро поднапити краљеви швајцарски гардисти опколили су и разоружали збуњену протестантску господу и њихове слуге, секретаре и домаће учитеље. Извели су их у двориште, тукли их тојагама, хелебердама и копљима, а затим докрајчили рањене хугеноте ударајући их ногама и секући их ножевима и мачевима. А краљ је са свог прозора гледао доле на ужасну оргију.

У палати, узбуњени хугеноти су јурили кроз ходнике као зечеви кад их изненада нападне чопор ласица. Бежећи пред четворицом стрелаца, виконт д'Леран је, тражећи склониште, упао у спаваћу собу краљице Маргарете, католичке невесте Анрија од Наваре. Виконт се припио уз престрашену жену која је лежала у свом кревету. Заповедник гарде је показао неуобичајено милосрђе - и поштедео му живот. Мање среће је имао други протестант, који је посечен на три корака од краљице Маргарете, док је касније прелазила у собу своје сестре.

У исто време, убице су биле заузете и у улици Бетизи. Војвода од Гиза је стигао са неколико десетина својих војника - због неких старих рачуна, хтео је да лично присуствује Колињијевом убиству. Један ухода их је пустио у државникову кућу, и Колињијеви стражари су посечени или убијени из пушака пре него што су стигли да пруже отпор. Убице су нагрнуле уз степенице, и затекле Колињија како се моли у својој спаваћој соби. Швајцарски гардисти су га боли ножевима док је преклињао да му поштеде живот, а онда су га, тешко рањеног, бацили кроз прозор - док је Гиз све надгледао. Касније је Колињијево тело обезглављено, руља га је унаказила, и на крају је обешено.

Страдали су и други протестанти у близини - неки су убијани у постељи, остали док су се, бежећи пред убицама, верали на кровове у ноћној одећи. Заједно са својим господарима, убијани су и коњушари, слуге и собари. Кад је 6 маскираних људи упало у његову собу, Ла Рошфуко, лични пријатељ Карла IX, помислио је да га буде због неког краљевог обешењаштва. "Немојте тако јако, мали мој господару", узвикнуо је пре но што је умро, верујући да је човек који га удара прерушени Карло.

Требало је да 1.000 наоружаних људи задржи хугеноте који су били ван градских зидина, у предграђу Сен Жермен, с друге стране реке. Али неки пливач је први стигао до њих, и јавио шта им се спрема. Око 90 хугенота побегло је на коњима. Високи хугенотски племић Ла Форс, који је заостао за осталима због свог болесног сина, обећао је богат откуп - и то је спасло њега и његова два сина да не скончају одмах на мачевима војника. (Отац и старији син су, ипак, касније убијени.)

Како је дан св. Вартоломеја одмицао, састав убица се страшно променио. Умешала се светина - руља састављена углавном од просјака, скитница и лопова (од којих је Париз врвео у XVI веку). Оно што је требало да буде убиство највиших протестантских племића и њихових слугу, постало је много веће и суровије крвопролиће. У почетку су убице пљачкале своје побијене жртве - а сада су убијале да би пљачкале. Богатство је било исто толико опасно колико и јерес и политичка опозиција. Страдали су многи златари и мењачи новца: бацали су их кроз прозоре властитих кућа. Придружујући се похлепној јагми, племићи су убијали своје супарнике да би се дочепали њиховог богатства или положаја.

Како се крвопролиће ширило, Сена је све више постајала поприште догађаја. Скелеџије су избацивале тела у реку. Убице су бацале лешеве са мостова. Разбојници су се међусобно надметали ко ће пронаћи најдуховитији начин убијања. Неки су жртве бацали у реку, или су их терали да "ходају по дасци". Кад су две жене испливале на површину и ухватиле се за колац - два разуларена младића су их, смејући се, каменовала. Један убица је - пошто је убио њихове родитеље - донео у корпи двоје мале деце, и бацио их да се откотрљају у реку. Сам краљ је пуцао насумице у оне који су се споро давили.

Око поднева, због узбуне најугледнијих Парижана, Карло је покушао да заустави крвопролиће. Али, ред је успостављен тек у уторак у свитање. До тада је било 3.000 мртвих док су многе куће опљачкане.

Слични покољи извршени су и у многим другим француским градовима чим је вест из Париза стигла до њих. То се посебно односи на Лион и Орлеан у којима је протестантизам био јак. Као што се и у Паризу ситуација била отргла контроли, ове наредне провале насиља у другим крајевима Француске нису биле планиране него су само изражавале давнашњу жељу провинцијске светине да крене на јеретике. Пре но што је у октобру покољ престао, у провинцијама је погинуло 10.000 људи. Ипак, значајно је што су смели и енергични гувернери понегде били кадри да обуздају светину.

Вест о крвопролићу је ужаснула протестанте ван Француске. Папа Гргур XIII је, међутим, исковао медаљу да би га прославио као свети рат за једину истиниту веру. А у ствари, мотиви за покољ били су искључиво политички. Катарина је у целини била задовољна својим делом, а маси француских католика крвопролиће се чинило оправдано, да би се сачувала монархија. Хугеноти су добили нове вође. Потпуна верска и политичка слобода призната им је више од 200 година касније, за време Француске револуције.