Izvor: Objava, 24.Okt.2019, 14:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КУМАНОВСКА БИТКА

Након избијања Првог балканског рата између балканских савезника (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке) и Турске у октобру 1912, српска војска прешла је у напредовање 20. октобра. Претпостављајући да ће се главне турске снаге прикупити на Овчем пољу (између Скопља и Кочана), Прва, Друга и Трећа српска армија имале су концентрично да наступају према Скопљу и Овчем пољу.

Турска Вардарска армија (65.000 војника), под командом Зеки-паше, истовремено је наступала с југа.

Српска Прва армија (око 126.000 војника) задржала се пред Кумановом, да би сачекала, док Трећа армија не стигне на своје одредиште. Увече 22. октобра главнина Вардарске армије пристигла је пред положаје српских снага.

Располажући прецизним подацима о јачини и правцима дејстава српских армија, командант Вардарске армије Зеки-паша одлучио је да нападне и туче усамљену Прву српску армију. Тако је дошло до кумановске битке 23. и 24. октобра.

Ноћу 22/23. октобра турски Шести корпус и Тринаеста дивизија прешли су реку Пчињу и подишли неопажено положајима српске Дунавске дивизије I позива, на левом крилу Прве армије. Ујутро 23. октобра, српске предстраже опазиле су у даљини покрет трупа, али због магле нису установиле о коме се ради. Ту неизвесност рашчистила је само делимично српска коњица с податком да се долином Пчиње повлачи турска комора, тако да су мало затим делови Коњичке и Дунавске I напали противника. Увидевши да су налетели на јаче турске снаге, они су се повукли, а један батаљон је разбијен.

Турци су нападали лево крило Прве армије са два корпуса и довели Дунавску I у веома тежак положај. Дунавска I, иако је била изненађена и имала пред собом четири турске дивизије, одбранила је своје положаје на тежишту одбране у рејону Младог Нагоричана захваљујући у првом реду упорности и крајњем пожртвовању трупа и иницијативи нижег командног кадра. Око подне Турци су напали и центар једним корпусом, али је Моравска I која је држала тај сектор одбила све нападе. Остале дивизије и армијска артиљерија остале су на ранијим положајима.

Зеки-паша је сматрао да се битка ипак повољно одвија, па је наредио продужење напада. Турци су били у офанзиви целе ноћи 23/24. октобра. Неуспех тих напада као и распад једне турске дивизије ослабили су турске снаге.

Цела Прва армија, ценећи да су то још увек борбе са турским заштитницама, прешла је у енергичан напад 24. октобра у време када су турске снаге обновиле навалу на њено лево крило. Док је ово застало у очекивању појачања, дивизије на десном крилу снажно су нападале и поподне разбиле турске снаге, које су у нереду почеле да одступају. Решење битке је пало када је Дринска I сломила отпор турског центра на Зебрњаку. Добивши појачања и лево крило Прве армије приморало је Турке на одступање.

Разбијени Турци повлачили су се у нереду ка Скопљу и Велесу. Српска армија их није гонила, јер Врховна команда није била свесна да је поражена главнина турских снага, па је тако пропуштена прилика да се Турцима нанесе још већи пораз. Тек четири дана касније, кад су српске трупе избиле на Овче поље и пред Велес, а да нису наишле на противников отпор, постало је јасно да је на Куманову задобијена велика победа.

Победа у кумановској бици значила је морални подстицај војсци и народу и представљала основу победа које су долазиле. Одјекнула је снажно у целоме свету, посебно код јужнословенских народа у Аустро-Угарској.