Izvor: Objava, 18.Okt.2019, 13:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПЕТАР ДОБРЊАЦ

Војвода у првом српском устанку Петар Добрњац рођен је 1771. у селу Добрње код Пожаревца. По месту у коме је рођен је и добио презиме.

Кад се замомчио, ступио је у хајдуке. Касније се бавио трговином стоком, али и ситном робом за домаћинство. По избијању буне на дахије 1804. године, Добрњац је покренуо моравски крај и био је буљубаша у војсци Миленка Стојковића.

За храброст испољену на Иванковцу, 1805. године, у боју против Хафиз-паше нишког, проглашен је за бимбашу, а потом и за војводу.

Од 1806. био је командант устаничке војске на југоисточном (Нишком) фронту. Вештином и храброшћу прославио се на Делиграду 1806. одбијајући жестоке нападе бројно надмоћније војске Ибрахим-паше скадарског.

Године 1807. испољио је јунаштво на Малајници.

У време тих бојева задобио је признање устаника и постао један од најпопуларнијих устаничких вођа.

Од почетка 1809. био је у сукобу с Карађорђем због његовог настојања да ограничи власт локалних кнезова и војвода.

Кад су устаници у пролеће 1809. кренули у офанзиву против Турака у свим правцима ради ширења ослобођене територије, Карађорђе је, на наговор Младена Миловановића, сменио Петра Добрњца и на његово место за команданта југоисточног фронта поставио неспособног и непопуларног Милоја Петровића, Младеновог кума и даљег рођака Карађорђевог. Увређен оваквим поступком, Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свог заповедника. После пораза и погибије војводе Синђелића у боју на Каменици (Чегру), Добрњац је остао пасиван тако да је и Милоје Петровић претрпео пораз. Након тога, Добрњац је у августу 1809. побегао из Србије и склонио се у Аустрију (Панчево). Због овог поступка Карађорђе је са својим присталицама оптуживао Добрњца за издају.

Кад је минула опасност од Турака и његов грех пао у заборав, на интервенцију Русије, Добрњац се вратио у Србију у пролеће 1810. и покорио се Карађорђу. Те године се истакао у освајању Кладова. Заповедник Фетисламске тврђаве, излазећи из града, пољубио је праг на градским вратима и предао кључеве Добрњцу.

Међутим, Добрњац је и даље, с Миленком Стојковићем, представљао највећег противника у редовима опозиције Карађорђу. Да би га уклонио с командног положаја, вожд му је 1811. понудио место попечитеља правосуђа. Добрњац је одбио то министарско место па је с Миленком Стојковићем протеран из Србије. До 1812. године живео је у Влашкој, а затим у Русији, где је добио триста дуката пензије за годину дана, па је трговао закупљујући и продајући спахијска имања.

После другог српског устанка (1815) кнез Милош Обреновић га је смишљено, као доказаног непријатеља Карађорђевог, именовао за свог пуномоћника на руском двору.

Добрњац је умро 18. октобра 1831. у Јашију, у Молдавији, где је био на лечењу.

Добрњац је био стасит, крупан и плавокос човек. Био је ведар, речит и имао је смисла за хумор. Личном храброшћу и јунаштвом привлачио је људе да га беспоговорно слушају. Према потчињенима је увек био љубазан, али према онима које је сам морао слушати веома незгодан. Због тога између њега и Карађорђа никад није могло доћи до присности у односима.

Према онима који би тражили помоћ у новцу био је широкогруд, а ако се дужник не сети да врати, Петар је то заборављао. А кад би он од неког узајмио новац, никад га није враћао.

Нарочито је волео весеље и провод уз лепе и раскалашне жене.