РАКОВИЧКА БУНА

Izvor: Objava, 08.Okt.2019, 15:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

РАКОВИЧКА БУНА

Раковичка буна је назив за устанак који је подигао 8. октобра 1871. Еуген Кватерник ради стварања независне хрватске државе, која би Војну крајину ујединила са Банском Хрватском и отцепила се од Аустрије и Мађарске. Буна је почела у Војној крајини у селу Броћанцу, одакле је пренета у село Раковицу у близини Плитвичких језера, по којем је и добила име. Кватерник је свој план о подизању устанка за потпуно ослобођење Хрватске од Аустрије почео сновати већ 1859, за време своје прве емиграције у Италију. О припремању заједничког италијанско-мађарско-хрватског устанка против Аустрије он је, без успеха, наставио разговоре и 1863-65. године.

У јесен 1871. Кватерник је приступио подизању устанка властитим народним снагама пошто се претходно уверио у узалудност очекивања спољне помоћи и пошто је дефинитивно спознао да се позивањем на историјско државно право Хрватске мирним парламентарним путем, расправама и саборским говорима, не може остварити слобода и независност Хрватске. Својом одлуком да дигне буну у Војној крајини, Кватерник је следио пример оних политичара који су били поборници ослобођења Хрватске револуционарним путем: Игњата Мартиновића који је почетком деведесетих година XVIII столећа своју јакобинску револуцију заснивао и на оружаној снази граничарског становништва; Ивана Кукуљевића који је 1849. веровао да једино Војна крајина "наше идеје прије или послије реализирати може"; Антуна Старчевића који је 1869. био уверен да ће Аустрији "управо граничари задати задњи ударац". Кватерник је у Хрватском сабору из 1861. године успоставио везу са представницима крајишника, који су се одушевљавали његовим антиаустријским и антимађарским говорима за пуну слободу и независност Хрватске. Један од главних учесника Раковичке буне из 1871. у том је сабору отворено понудио Кватернику и правашима 100.000 крајишких бајонета за извојевање народне слободе.

У жељи да не компромитује своју Странку права и њеног вођу Старчевића, Кватерник је у последњој фази припрема предузимао све сам на своју властиту одговорност, ограничавајући број завереника на узак круг својих најближих другова, међу којима су били: Анте Ракијаш, Кватерников заверенички друг већ од 1864; Вјекослав Бах, загребачки студент права и одговорни уредник правашког листа "Херватска"; Петар Врдољак, главни устанички агитатор у Раковици; браћа Раде и Максим Ћуић из Броћанца и Анте Туркаљ, општински писар у Раковици. Ако устанак успе, формираће се влада праваша на челу са Старчевићем, а ако претрпи пораз, страдаће само они и тако сачувати странку.

Седмог октобра 1871. сакупили су се завереници у селу Броћанцу и истог дана образовали Привремену народну хрватску владу на челу с Кватерником. Сутрадан, 8. октобра, планула је буна. Кватерник је са 200 наоружаних граничара из Огулинске регименте и с развијеном хрватском заставом кренуо у Раковицу која је била одређена за седиште владе. Уз буну су одмах пристала села: Раковица, Броћанац, Брезовац, Машвина, Плавча Драга и Мочила. Већи део побуњених граничара били су Срби, све само обични војници и подофицири. Једини официр, мајор Станко Рашић који је, ухапшен, обећао да ће приступити устанку, организовао је његово гушење након свог пуштања на слободу. Осмог октобра хрватска народна влада издала је Проглас са следећом главном садржином: "Све живе силе народа управљене су на ослобођење народа испод швапско-маџарског ропства"; једнакост грађана пред законом; потпуна општинска самоуправа; укидање регименти у Војној крајини и увођење слободних жупанија; свештеници обе вероисповести (католичке и православне) треба да подучавају народ да живи у међусобној љубави и слози. Истог дана упућен је Ракијаш с три стотине устаника да побуни Дрежник, али се незавршеног посла вратио у Раковицу. Одатле су устаници на челу с Кватерником 9. октобра кренули у Плашки да се споје с тамошњом граничарском компанијом, али ова је била повучена у Огулин пре него што је Кватерник 10. октобра стигао у Плашки. Истог дана трупе Огулинске, Слуњске и Оточачке регименте ушле су у Раковицу. Оне су присилиле опкољене устанике да се већим делом предају 11. октобра, а главне вође буне (Кватерник, Бах, Ракијаш и Раде Ћуић) покушали су да се повуку према турској граници. Међутим, у Мочилима су упали у заседу и изгинули. Спасао се само Раде Ћуић који је рањен побегао најпре у Босну а потом у Србију. Тиме је 11. октобра буна угушена.

Раковичка буна је тако брзо претрпела пораз јер није била добро организована, што је највећим делом била последица мистицизма Кватерниковог, који је веровао да мора победити јер га је божанско провиђење ставило на чело борбе за слободу. Уздајући се тако у провиђење, Кватерник није извршио ни најосновније неопходно потребне реалне припреме за устанак.