Izvor: Objava, 08.Okt.2019, 15:00

ЛЕПАНТСКА БИТКА

ЛЕПАНТСКА БИТКА

У намери да остваре пуну превласт у источном басену Средоземног мора, Турци су лети 1570. напали острво Кипар и почели кипарски рат 1570-73, који се убрзо проширио на воде Егеја и млетачке поседе на источној обали Јадрана. Пред заједничком опасношћу и претњом Турака да продиру морем даље на запад, Млетачка Република, Шпанија, Ђенова и Малта, на иницијативу папе Пија V, склопиле су маја 1571. савез хришћанских држава назван Света лига. Задатак Лиге био је да се заједничким војним снагама, у првом реду флотом, супротстави турској инвазији.

Током лета 1571. савезничка хришћанска флота се прикупљала у Месини на Сицилији, под командом Дон Хуана Аустријског, незаконитог сина шпанског краља Карла V. До септембра, у водама Сицилије прикупиле су се 253 галије и 11 галеаса. Највише бродова дала је Млетачка Република (108 галија и 11 галеаса), потом је следила Шпанија са 81 галијом, а биле су ту и малтешке, као и папинске, ђеновљанске и галије других италијанских држава. За то време турска флота од 210 галија, под командом Али-паше Муједина Задеха, налазила се на мору. Уместо да пређе у напад и туче по деловима противника који се прикупљао, Али-паша је упловио у Јадран ради пљачке и попуне бродова новим веслачима. Од 9. до 16. августа турска флота безуспешно опседа Котор, а арабљанско-берберска ескадра Улуџ Алија напада Корчулу. Потом се цела флота прикупила код острва Сазана на улазу у Валонски залив и кренула у напад на Крф. Кад је добио вест - коју су донели извиђачки бродови - о хришћанској флоти и примио из Цариграда наређење да је пронађе и туче, Али-паша је 16. септембра кренуо на југ, у луку Лепанто у Патраском заливу, да допуни залихе хране и замени рањенике свежим борцима.

На хришћанском ратном савету одлучено је да се турска флота потражи и потуче у одсудној бици. Величанствена хришћанска флота, најмоћнија која је икада сакупљена у ери галија, испловила је из Месине 16. септембра и упутила се према Отрантским вратима. У водама Крфа коначно је добила вест да су Турци усидрени код Лепанта, па се упутила тамо и 6. октобра усидрила се код острвца Оксије на улазу у залив.

Сутрадан ујутро, у недељу 7. октобра, две флоте су се поставиле једна насупрот другој. Хришћанска флота се постројила у борбени поредак у форми полумесеца. Левим крилом (63 галије), које се наслањало на плићине у подручју рта Скрофа, командовао је Млечанин Барбариго; у центру (63 галије) налазила се реала команданта флоте Дон Хуана Аустријског, а њој уз бок - галије команданта млетачке флоте Себастијана Венијера и папинског адмирала Колоне; на десном јужном крилу (64 галије), био је Ђеновљанин Ђанандреа Дорија. Испред фронта галија хришћани су истурили 11 млетачких галеаса на челу са сицилијанским адмиралом Каронеом да би нанели први ватрени ударац Турцима. Позади центра распоређена је ескадра од 63 галије под заповедништвом шпанског адмирала Басана у својству тактичке резерве. На бродове хришћанске флоте укрцано је 80.000 војника, чију је ударну снагу представљала шпанска пешадија, тада најбоља на свету. Турска флота се постројила такође у борбени поредак врсте: десно крило (53 галије), под командом египатског вицекраља Мехмед-паше Широка, центар (63 галије), на челу с Али-пашом лично и лево крило (64 галије), које је предводио Алжирац Улуџ-Али. Турска тактичка резерва, позади центра, бројала је 30 бродова. На турској флоти било је 25.000 војника, већином јаничара. Поред надмоћи у броју бродова, хришћани су имали и више топова (1.815 према само 750 турских) и војника, као и ручно ватрено оружје - аркебузе, док су Турци још увек били наоружани обичним луком и стрелом.

По неписаном правилу, почетак битке означили су топовски пуцњи са адмиралских бродова. Млетачки галеаси отворили су артиљеријску ватру којом су одмах на почетку потопили већи број турских бродова. Турци су први кренули у напад. Нарушавајући линију свог борбеног поретка, они су под ватром мимоишли млетачке галеасе и са истуреним крилним ескадрама устремили се на противникову главнину. Док је центар нешто заостао, а левокрилна ескадра окретом у јужни курс маневрисала у циљу обухвата хришћанског десног крила, борбу је најпре (око 10,30) започео Мехмед-паша на турском десном крилу. Користећи плићине око рта Скрофа, због којих се Барбариго није усуђивао да наслони своје лево крило десно уз копно, турски бродови су обишли хришћанске и убацили им се у позадину. Али, вешт маневар није био довољан. Јаком артиљеријском ватром хришћани су потиснули турске галије на плићине. Хришћанска артиљерија је успела потопити Широков брод, што је потпуно деморалисало Турке и до 12,30 часова хришћани су потпуно уништили десно крило турске флоте, али је у овој борби погинуо и Барбариго. Борба у центру почела је пола часа касније од борбе на северу. У средишту су се нашле реале оба команданта, подржане од галија из њихове најближе пратње. Али-пашина реала ударила је кљуном Хуанову таквом силином да ју је пробила до четврте прамчане веслачке клупе. Одбивши неколико турских насртаја на властити брод, посада хришћанске реале, ојачана војницима с других бродова, извршила је абордаж на Али-пашин командни брод и после четвртог јуриша савладала Турке. У борби је погинуо и Али-паша. За то време лукави Улуџ-Али одвојио је вештим маневром хришћанску деснокрилну ескадру од центра. Затим је изненада окренуо и бацио се на заостале бродове централне ескадре угрозивши јој позадину. Овај успех Турака дошао је сувише касно, кад је у центру борба већ јењавала, тако да су брзом интервенцијом шпанских и сицилијанских бродова Алжирци одбијени. Видевши да је битка изгубљена, Улуџ пушта из тегља заробљене хришћанске бродове и са преосталих 15 галија напушта бојиште.

У бици код Лепанта потопљене су 183 турске галије, а 12 их је заплењено. Турци су имали 20.000 мртвих и 3.500 заробљених војника и морнара. Хришћанска флота изгубила је 12 галија (8 млетачких и по једну сицилијанску, ђеновљанску, пијемонтску и фирентинску), око 2.700 мртвих и 7.784 рањених. Више од 60% погинулих хришћанских војника били су Млечани и млетачки словенски поданици, а остатак Шпанци и папински војници.

Лепантска битка је последња велика битка бродова на весла. Њоме је спречена даља турска експанзија морем на запад и задат тежак ударац турској флоти од којег се више није опоравила. То је уједно прва поморска битка у којој су значајну улогу имали бродска артиљерија и ручно ватрено оружје - аркебуза. Међутим, унаточ сјајном тактичком успеху, победа код Лепанта није стратегијски искоришћена због несугласица између заповедника хришћанске флоте око даљег тока ратних операција.