Izvor: Objava, 24.Sep.2019, 14:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАРАЂОРЂЕ И ЈЕЛЕНА

Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, рођен је 15. септембра 1768. године у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице.

Учествовао је у аустро-турском рату у аустријској војсци као добровољац. Након рата, бавио се сточарством и трговином стоке. У време сече кнезова разбио је групу Турака послату да га погуби и изабран је за вођу Првог српског устанка. Лично је командовао устаничком војском током битке на Мишару и борби за ослобођење Београда 1806. године. Након слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Вратио се у Србију у јулу 1817. године, али је 25. јула 1817. године убијен у Радовањском лугу по налогу кнеза Милоша Обреновића.

Ђорђе Петровић се као седамнаестогодишњи младић загледао у Јелену Јовановић (1771-1842), кћерку јасеничког обор-кнеза Николе из Маслошева. Кнез Никола је у својој кући неко време био пружио уточиште унесрећеној породици Петровић, након што је Карађорђев отац Петар изгубио живот борећи се против Турака који су њега и његове другове по кубури опколили у једној воденици. У кнежевој кући је и дошло до познанства између Карађорђа и Јелене, а из тог познанства двоје младих родила се љубав. Карађорђева мајка Марица се касније преудала за старијег човека Петронија и с њиме се вратила на напуштено породично имање у Загорици, где се материјално стање породице нешто поправило, захваљујући у великој мери Петронију, вредном човеку који је заволео Марицу и њену децу и потрудио се да им прибави потребан мир и уздигне посрнуло имање.

У то време Јелена, у кратком временском периоду, остане без оба родитеља. Најпре јој умре мајка Босиљка. Недуго затим, њен отац беше принуђен да се са своја три сина - Марком, Иваном и Јованом - одметне у хајдуке, али у хајдучком послу нису имали среће. У једном сукобу с Турцима гину сва четворица. Јелена је у то време живела код своје тетке Бисеније у селу Јагњилу, заљубљена у Ђорђа. Код Ђорђа је запажена већ тада његова покретљивост - помало је и хајдуковао - коју је испољио и приликом своје женидбе са Јеленом. Исидор Стојановић каже:

"Ђорђе је Јелену више пута виђао али јој никад није говорио да је воли. Једнога дана, у месојеђе пред Белу Недељу, нађе је код некога извора где је била дошла са судовима да захвати воде. Како је захватила воду, Ђорђе јој назове Бога и заиште воде да пије. Она му дода. Кад се напије воде он је запита:

- Јелена, хоћеш ли ти поћи за мене?

Јелена се сва зарумени од стида па му на то одговори:

- Бог с тобом, Ђорђе, што питаш мене? Ено, запитај моје старије (рођаке), па ако они рекну, ја хоћу.

Одмах затим упрти судове и пође да иде. Ђорђу је опет било доста да чује од ње, хоће ли она да пође за њега. Стога је ухвати за руку и рече:

- Кад ти хоћеш, а ти хајде са мном!

Затим јој полупа судове, с којим је дошла по воду и одведе кући. Кад дође кући опали из пиштоља и огласи да је довео девојку. Затим се спреми све што треба за венчање. Гаја Пантелић-Воденичаревић вели да је окумио Милосава из Саранова, остаросватио Мијата из Иванче... За девера је узео Мијатовог млађег брата Пају. Сватови оду... у горовичку цркву и ту Ђорђа и Јелену венча поп Александар..."

Карађорђе се оженио на Месне покладе 1786. године. Само два месеца касније, Карађорђе је био принуђен да са породицом бежи у Аустрију а догађај који га је на то натерао у директној је вези са Јеленом.

"Некакав Турчин, Дели-Муса, на гласу зликовац - описује сцену историчар Миленко Вукићевић - дође кући Ђорђевој, кад Ђорђа не беше ту; сјаше с коња, па уђе у кућу и викне на мајку Ђорђеву: "Дај, бабо, ракије и ужину!" Затим се распрти и разузури у врх огњишта, распали дугу чибучину, поче пуштати густе димове и сукати љуту ракију коју му је служила жена Ђорђева... Кад кајгана би готова, Турчин се прихвати што је боље могао, заливајући непрестано љутом препеченицом. Како је повукао више препеченице, то му се беше распалила крв и зажарило лице, а гледајући младу жену како се стидљиво пред њим прегиба служећи му ракију, допадне му се, те ће рећи Ђорђевој мајци: "Море, бабо, ја ћу ноћити овде, ћеиф ми је баш с овом невом..." Таман они у речи а Ђорђе под оружјем те на врата: "Добар вече!"... Затим дохвати суд од Јелене и стане сам служити Турчина. Турчину се учини криво, што Ђорђе узе суд од Јелене, те ће викнути...: - Млада, служи сад, као и ноћас што ћеш! Карађорђе га погледа и на то му добаци: "Коекуде, зар не знаш, Турчине, да ће Србин за образ убити свакога?"
И Карађорђе трже из силава пиштољ, опали и уби Турчина, који паде преко трпезе. А затим разгрнувши жар с огњишта, Карађорђе овде ископа раку и "сахрани" Турчина.

Карађорђе се истицао у јунаштву, али и у љубавним авантурама, мада је волео своју жену. Милан Ђ. Милићевић наводи као једну од његових мана "слабост према женској лепоти". Бартоломео Куниберт такође бележи да је вожд био страствен према женама. Међутим, Вожд је ипак био знатно умеренији у љубавним авантурама у односу на своје војводе и команданте. Најпознатија је његова љубавна веза са Маријом из Бруснице. Марију су као младу девојку били удали за старијег човека, удовца, трговца стоком Милоја из Бруснице. Милоја су пред устанак убили Турци на Руднику и главу му истакли на бедем. Карађорђе се са младом удовицом упознао на самом почетку устанка. Одмах му је запала за око и постала љубавница. Карађорђе је са њом проводио ретке веселе дане више од годину и по.

Осим што је била лепа, Марија је била стасита, чврста и издржљива жена. Вожд ју је одмах обукао у мушко рухо, заденуо јој за пас оружје, сврстао је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Да би је сакрио од своје супруге Јелене и од својих војника, он јој је, осим одеће, дао и мушко име Маринко.

Када је Јелена сазнала за Марију ("Маринка"), одлучила је да се убиством ослободи супарнице. Ту улогу преузео је на себе вождов обесни момак Павле Цукић, који је и сам био заљубљен у Марију, али како му она није узвраћала истим осећањима, одлучио је да, кад већ он не може да има Марију, неће је имати ни Карађорђе. Цукић је убио вождову милосницу у јесен 1805. године и с разлогом се одмах одметнуо у хајдуке. Карађорђе, "наплакавши се сит за Маријом", како каже Вук Караџић, наредио је да се Цукић ухвати и погуби, али он се спасао казне. На молбе пријатеља, вожд му је опростио и поново га примио у момаштво у августу 1806. године, одмах након битке на Мишару.

Марија из Бруснице била је последња Карађорђева љубавница. Сличних појава у његовом животу после њене погибије више није било.

Вождова жена Јелена живела је скромно и повучено. Боравила је искључиво у Тополи, бавећи се кућевним пословима. Будући да је Карађорђе, заузет бројним обавезама током Првог устанка, пре свих војничким и државним, ретко боравио код куће, Јелена је најчешће у кући била и домаћин и домаћица.

Вожду су у Тополу долазили многи гости. У његовом дому одржавани су важни састанци. О народним светковинама, посебно о слави, светом Клименту, у Тополи и у његовој кући је увек било много гостију. Јелена је морала све њих да послужује, будући да није имала посебну послугу.

Јелена је рађала вожду децу, подизала их и бринула се о њима. Вожд и она имали су седморо деце, три сина и четири кћери: Симу, Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу и Александра. Мајку су наџивела четири детета.

После пропасти Првог устанка, Јелена је делила вождову судбину. До краја 1814. године боравила је у Срему, у Митровици, потом се преселила у Русију. У Бесарабији, у Кишињеву и Хотину, живела је до 1831. године, када се упутила у Србију. Кнез Милош није јој дозволио улазак у земљу, па је с децом, без руске помоћи, проводила тешке дане у Крајови у Влашкој. Тек доласком на власт кнеза Михаила, Јелена се после 26 година проведених у избеглиштву, крајем 1839. године, вратила у отаџбину. Њен син Александар добио је службу априла 1840. године, а Јелена пензију од 1.500 талира годишње.

Живела је у Београду, посетивши у неколико наврата и Тополу. Кнез Михаило и кнегиња Љубица указивали су својој куми пажњу и поштовање. Упокојила се у Београду 9. фебруара 1842. године и сахрањена у Тополи поред супруга. Кнегиња Љубица присуствовала је погребу и ишла за њеним ковчегом све до Тополе.

Када се 1813. године Јелена склонила у аустријски контумац у Земуну, у пасошу који јој је издао генерал Червинка описана је као вождова супруга, православне вере, рођена у Србији и живела у Тополи, висока стаса, лица дугуљаста, очију смеђих, уста и носа правилних.