Izvor: Objava, 20.Sep.2019, 20:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КЛЕОПАТРА

Египатска краљица Клеопатра је рођена у јануару 69. године пре н. е. у Александрији. Династија Птоломеја, којој је и она припадала, потекла је из Македоније и владала је Египтом још од 323. године пре н. е. - од смрти Александра Великог. Имала је 18 година када је 51. године пре н. е. дошла на египатски престо као Клеопатра VII, наследивши свог оца Птоломеја XII. Следећи обичаје, формално се удала за свог брата Птоломеја XIII, који је тада био десетогодишњи дечак.

У њеним венама није било ни капи египатске крви. Имала је нежно и лепо обликовано тело, око кога се ширио опојни мирис Истока. Врат јој је био дуг и грациозан, очи крупне, нос семитски, уста крупна и правилно обликована, коса црна а боја коже маслинаста. Плутарх је имао обичај да каже да је доћи у додир с њом исто што и бити дотакнут самим провиђењем. "Њен изглед, употпуњен говором и очаравајућим наступом, стварао је чаролију... а глас је био као звук лире."

Ова египатска краљица није била само прелепа, већ и паметна и образована жена. Знала је дванаест језика. Била је прва у својој лози која је научила језик Египћана, иако јој је матерњи језик био грчки.

Не само да је брак између брата и сестре био формалан, него је брат, који је желео да буде неприкосновени владар, збацио сестру с престола и она је напустила Александрију.

Три године после Клеопатриног ступања на престо, враћајући се у Рим изнурен после мукотрпног војничког похода против свог супарника Помпеја, неприкосновени господар Рима, Јулије Цезар, решио је да се заустави у Александрији, која је испред његових легија изронила као фатаморгана, са раскошним палатама, вртовима и освежавајућим водоскоцима.

Клеопатра, која се тада налазила у Пелусиуму, имала је потајну жељу да овом моћном Римљанину предочи слику стања које је владало у Египту. Постојао је само један проблем - како доћи до Цезара. Војска њеног брата затварала је све путеве према Александрији са копна и са мора. Ипак, вештим маневром, под окриљем ноћи, успела је да се са својим бродом провуче кроз блокаду и дође до александријске луке. На улазу у луку пребацила се у мали чамац у коме ју је чекао Аполодорус, њен верни слуга са Сицилије.

Аполодорус је довеслао до лукобрана који се налазио одмах испод зидина палате у којој је одсео Цезар. Следећег јутра кренуо је уз степенице палате носећи умотани ћилим преко рамена. Стражи која га је познавала рекао је да Цезару жели да покаже овај прекрасан примерак источњачког ткања. Када је стигао пред Цезара, Аполодорус је клекнуо, одрешио канап који је држао ћилим и одмотао га. На Цезарово запрепашћење, из ћилима се појавила млада жена, загладила своју сјајну косу и поздравила га.

Њему се она учинила као чаролија, не само због овог малог лукавства, док је она пред собом угледала високог, снажног мушкарца педесетих година, са крупним, лепо обликованим удовима и грубим, а ипак привлачним лицем, изнад којег је стајао ловоров венац покривајући косу која је почела да се проређује па је била брижљиво зачешљана од потиљка према челу. Ауторитет који је избијао из сваке његове поре отклонио је било какву сумњу да је то уистину Јулије Цезар, освајач половине света, највећи војник после славног Александра.

Али, овог пута, освајач је била Клеопатра. Цезар је у Риму уживао глас великог љубавника, али ова краљица Нила, у једном тренутку умиљата попут мачкице да би у следећем моменту засиктала као змија, није личила ни на једну жену коју је до тада упознао. Она га је убедила да постане арбитар у сукобу између ње и њеног брата. Исте ноћи постали су љубавници. Догађаји од претходног дана и сама атмосфера која је владала у овој необичној и старој земљи утицали су на њега, тако да када је наредног јутра устао, питао се да ли је све то око њега сан или јава.

Када је 13-годишњи Птоломеј схватио да је Клеопатра завела Цезара, одмах му је било јасно да је изгубио битку и да ће Египтом владати Клеопатра. Цезару је некако ипак пошло за руком да помири брата и сестру. Пристали су да живе у два одвојена крила исте палате и обавезали се да ће поштовати мир.

У Александрији се Цезар задржао четири месеца. Био је то заслужен одмор ратника. Сваког дана поред њега је била нека друга Клеопатра; било је просто невероватно колико жена живи у том наизглед нејаком и крхком бићу. Осим што га је упутила у египатску вештину вођења љубави, која је у тим временима била на гласу по својој филигранској тананости, она га је запањивала и својим познавањем политике и вештином вођења државничких послова. Све је то била апсолутна новост за њега.

Желећи да се пред египатским народом прикаже у друштву моћног Цезара, Клеопатра је организовала пловидбу низ Нил, а том приликом их је пратила флота од четири стотине бродова. Њих двоје су били на величанственој барци са које су преко надсвођеног тунела падали слапови лишћа и украсног биља.

Цезара ова љубав умало није стајала главе. Док се он налазио у стању опуштености и тромости, изазваном прекомерним уживањем, у позадини се спремало његово убиство. Дечак-краљ Птоломеј потајно је са истока дозвао своју војску и његове трупе су затвориле обруч око палате у Александрији. Цезар и Клеопатра су се нашли у клопци.

У одсудном часу спасао их је наилазак римских легија. Развила се жестока борба, позната као "александријски рат", која се завршила поразом Птоломејеве армије, а он сам се удавио у Нилу. Када је то чуо, Цезар је наредио да се његово тело пронађе и сахрани са свим почастима, у златном оклопу и са оружјем.

Клеопатра се удала за свог другог брата, Птоломеја XIV, и наставила с њим да влада. Цезар је, међутим, био отац њеног сина. Дете је рођено у лето 47. године пре н. е. и добило је име Птоломеј Цезар, да се не заборави ко му је отац, иако је остао познатији као Цезарион.

За то време у Риму су обављене опсежне припреме за прославу велике александријске победе. Цезар је послао позив Клеопатри да и она дође. Њен долазак је изазвао велику радозналост и узбуђење у Риму. Без обзира што је Рим био најмоћнија држава и средиште старог света, сви они који су очекивали да ће видети владарку из далеке дивљачке земље, грдно су се преварили. За ту прилику Клеопатра је црнилом извукла обрве и осенчила очи, жутом бојом премазала усне и нокте, а каном дланове и пете, што им је дало загонетни црвенкасто-наранџасти одсјај. Поред брата и детета, у пратњи је за њима ишла бројна свита. Сви су били изузетно раскошно одевени.

Смештена је у кућу на десној обали Тибра, а Цезар није ни покушавао да сакрије своју страст према њој. Рим је био запрепашћен кад је Цезар у Венерином храму поставио златни кип богиње Венере са Клеопатриним ликом. Клеопатра је остала у Риму све до убиства Цезара од стране републиканаца које је уследило 15. марта 44. године пре н. е.

Када је страшна вест и њој саопштена, тек тада је схватила у каквој се опасности нашла. Не само да је изгубила љубавника, већ и савезника на коме је градила све своје амбиције у Египту. Како је њен улазак у Рим био помпезан, тако је одлазак, после годину и шест месеци боравка, био тих и неприметан.

Као најмоћнија фигура у Риму, израстао је конзул Марко Антоније, иако он није био умешан ни у заверу ни у убиство Цезара. Велики војсковођа, висок, стасит, са мишићима као у гладијатора и лепим, у браду обраслим лицем и коврџавом косом, био је предмет жудње многих римских госпођа и одавно је већ изборио репутацију неуморног љубавника. Говор му је био осоран, проткан простим изразима, уживао је само у оним гозбама које су се завршавале тучом, на пићу је био неумерен, али због његове надалеко познате човечности, војници у његовим легијама су га обожавали као божанство. По речима Плутарха, из њега је унаточ грубој појави избијало неко племенито достојанство.

Антоније није забрињавао Клеопатру, јер га је познавала од раније. Када је имала 14 година, он је био талентован, млад војсковођа који је помогао њеном оцу да се поново врати на изгубљени престо. Тада се само накратко задржао у Александрији, али лепота младе принцезе није остала незапажена. Није било друге, сада ће у њему морати да потражи ослонац за своју владавину. Уз то, она је намеравала да помоћу римске моћи поново добије територије којима је Египат владао у Палестини и Сирији.

После Цезарове смрти настао је дуг и страшан грађански рат и држава је запала у кризу. Антоније је дошао у сукоб са Октавијаном, Цезаровим посинком, који је захтевао своје право да влада. Сукоб је био неминован, али је поделом власти одложен на неко време, па се чак стицао утисак да су односи међу њима постали пријатељски.

Власт над провинцијама на другој страни Јадранског мора припала је Антонију. Он је желео да доврши још под Цезаром започети поход против Парћана, који су изазивали велике невоље на источним границама државе. Египат је у том рату имао кључну улогу, а била му је потребна и Клеопатрина материјална подршка и новац. Дошавши до Тарсуса, послао је напред посредника да му што пре доведе Клеопатру.

Међутим, њој се није журило. Све јој је било познато. Знала је и за његову снажну сексуалну пожуду, као и за безброј пута доказану храброст и војничку славу. Али и она је била краљица, за своје поданике оваплоћење богиње Изис. Да, срешће се, али под њеним условима и онда када она то буде хтела. За Тарсус је кренула са извесним закашњењем, колико да нагласи да она није на располагању на његов први миг.

Антички писац Плутарх описује њен улазак у ту стару луку: "Дошла је пловећи уз реку Сиднус, на барци чија је горња палуба била окована златом, док су веслачи лаким замасима весала од сребра покретали брод по такту који су давале флауте, фруле и лауте. Клеопатра је лежала испод златног балдахина обучена као Афродита, богиња љубави... док се из бројних, наоколо размештених кадионица ширио воњ тешких мириса и преко воде допирао до речних обала..."

Све што је у Тарсусу могло да хода скупило се у луци, где им је застао дах при погледу на брод и египатску краљицу на њему. Антоније је остао на тргу, очекујући да ће и она ту доћи. Али, она тако нешто није намеравала да учини. Увидевши да чека улудо, послао је гласника са позивом на вечеру. Одбила је, и позвала да он дође код ње. Позив је прихваћен.

Те ноћи барка је била усидрена у месечином обасјаној лагуни, што је за Клеопатру представљало идеалан декор. Тада је имала 27 година и била је на врхунцу своје физичке и духовне снаге. У ствари, толики труд и није био потребан, јер је Антоније од првог тренутка поклекао пред њеном чаробном појавом, која је и за њега имала у себи нечег нестварног. Одвела га је испод палубе да би му показала дворану за гозбе. Зидови су били обложени таписеријама чија је сјајна основа била проткана златним жицама. Простор су осветљавали зраци који су се одбијали од хиљаде разломљених огледала; на столовима су се налазиле чаше, посуде и тањири од чистог злата украшени драгим камењем, док је ваздух био помало тежак од слаткастих мириса. Остао је запањен. Ова невероватна жена приређивала му је изненађења на сваком кораку. Једном је прекрила под ружама у висини од неколико стопа и скупоцени бисер растворила у чаши са сирћетом, само да би добила опкладу. Била је савршена љубавница и чинила је све да му угоди. Његову незаситу снагу ублажила је источњачком профињеношћу и мудро проценила његове слабости, нашавши кључ како да га веже за себе.

Као и већина Римљана био је подложан задовољствима свих врста, тако да је најсигурнији начин да га задржи био да му стално храни чула. У Александрију су се вратили заједно. Пратила га је у свему. Ако му се коцкало, коцкала се с њим, ако му се пило, правила му је друштво у пићу, ако је хтео да се разоноди, придруживала му се у лудостима. Читаву зиму провели су уживајући једно у другом, у блаженој доколици и шетњама по мирисним вртовима око њене палате. Потом се Антоније нагло тргао, по Плутарховим речима, "као човек који је, пошто је пробуђен из сна после дуготрајног разврата, коначно схватио да мора да напусти љубавницу и да погледа шта му је са ловорикама".

Свет као да се у међувремену променио. Октавијан је тријумфовао на свим пољима, док се његов источни део државе климао. Од тада његова звезда почиње нагло да тамни. Док је он боравио у Александрији, умрла му је жена Фулвија. Вратио се у Рим и оженио Октавијом, младом и лепом Октавијановом сестром, која је остала удовица. Иако је овај брак био склопљен из очевидних политичких разлога, у Риму је лепо примљен, јер се мислило да је нађено решење да се избегне грађански рат. Али овај потез разгневио је једну другу жену - Клеопатру. То што је Октавија била млађа од ње и што су јој се сви дивили само је још више увећавало њену јарост.

С друге стране, Антонија су "гушиле" Октавијине врлине. У свему је била смерна и узорна и стално га је опомињала због пића, коцкања и неуредног живота. Жене као што је она никада није разумео. Све више је мислио о Клеопатри. Таква му је била потребна: да разуме његова расположења, да са њим тугује, весели се и лудује. Када је испловио на исток, са њим је кренула и Октавија, међутим, на Крфу ју је искрцао и вратио натраг. Био је свестан да ће Октавијан то протумачити као увреду и позив на борбу, али назад се није могло - од судбине није могао побећи.

Послао је поверљивог пријатеља да му доведе Клеопатру у Антиохију, где се зауставио. "Издаја" му је опроштена и љубавници су провели још једну "врелу" зиму. У пролеће је покренуо своје легије на Парћане. Да је овај поход био успешан, његова војничка слава би засенила све оно што је Октавијан постигао. Али десила се катастрофа и преживели остаци његових легија у јадном стању повлачили су се пред непријатељем. Његова процена ситуације и времена показала се сасвим погрешна и међу војницима је почело отворено да се шушка да је све то због Клеопатре која му је заробила и душу и тело.

Почетком 33. године пре н. е. било је очигледно да привидни мир између Октавијана и Антонија неће дуго потрајати. Сви су са зебњом ишчекивали шта ће се догодити. И док се над светом надвила сенка рата, Антоније као да је сасвим изгубио разум, предавши се Клеопатрином утицају. Дешавало се, док је трибунал заседао, да му буде донета њена порука исписана на стаклу или плочицама од оникса; тада је он прекидао рад док их не прочита. Једном, док је Фурниус, чувени римски оратор, излагао неки случај, тргом је наишла Клеопатра на својој златној носиљци. Кад ју је угледао, Антоније је скочио, прекинуо говорника и изашао напоље. Пратио ју је држећи се једном руком за носиљку и све време се безбрижно шалио са Клеопатром. Једноставно, потпуно је заборавио на своје дужности.

Драма је достизала врхунац и ближила се расплету. Због Антонијеве намере да уз помоћ Клеопатре оснује краљевину у источном делу државе Октавијан му је 31. године пре н. е. објавио рат и заређао са својом јаком флотом, која је била под заповедништвом чувеног Марка Агрипе, да осваја једну по једну луку и утврђења у Антонијевим провинцијама. Зауставио се код Акцијума, града на јужној страни Амвракијског залива у северној Акарнанији. Утом је са својом флотом стигао и Антоније и укотвио се у заливу, а нешто касније придружила му се и Клеопатра са својом ескадром.

Октавијанов план је био прилично једноставан. Намеравао је да се држи подаље од обале и Антонија намами на отворено море, где би његова надмоћ у бродовима дошла до изражаја. Али, пуна четири месеца Антоније није хтео ни да се помери. Сунце је немилосрдно пржило увалу у којој су се усидрили и у којој су била легла маларичних комараца. Прилике су биле несношљиве. Залихе воде и хране су нестајале, а болести, свађа и дезертерство слабили су из дана у дан Антонијеву војску. Другог дана септембра, на Клеопатрин подстицај, покренуо је своје бродове и око подне почела је поморска битка код Акцијума. У послеподневним часовима, када се битка распламсала, Клеопатрина ескадра, на челу са њеним бродом "Антониус", провукла се кроз Антонијев поредак и испловила на отворено море.

Суочивши се са пропашћу, Антоније се пребацио са свог командног брода на лакши и бржи брод, напустио изгубљену битку и упутио се за Клеопатром. Стигао је њене бродове и, док је краљица продужила за Александрију, Антоније се са још двојицом сапутника искрцао у мањем успутном гарнизону. Није желео да у египатски главни град уђе окаљан поразом. Вест о његовом поразу у бици код Акцијума проширила се муњевитом брзином и за кратко време све његове источне провинције пришле су Октавијану. Уз њега су остали само Египат и Клеопатра.

Клеопатра је знала да је то крај. Октавијан се приближавао Египту. Безуспешно је звала Антонија да јој се придружи у Александрији, али је он седео у кули и очајавао. Почела је да прикупља благо Птоломеја на једно место.

Узела је најдрагоценије предмете са двора, затим велику количину дрвета за ложење и луч и све то унела у маузолеј који је наредила да се за њу изгради на краљевском гробљу Птоломеја. Потом се са своје две ропкиње, Чармиан и Ирас, затворила и изнутра запечатила огромна врата.

Антоније је непријатељу послао поруку у којој је понудио свој живот уколико би Клеопатра била поштеђена, али одговор није добио. Октавијанове трупе су полако али сигурно напредовале и већ су се налазиле на прилазима Александрији. Антоније је извео последњи очајнички протунапад и натерао непријатеља да се повуче, али то је било само накратко. Његови легионари су га напустили, а бродови су му били заробљени. Излаза није било.

Када су Октавијанове трупе продрле у предграђа Александрије, Антоније је узео мач и замолио свог слугу Ероса да га убије. Овај није имао снаге за то и окренуо је мач ка себи. Антоније је затим узео други мач и зарио га себи у тело, али је промашио срце.

Још увек жив, изразио је жељу да умре на рукама вољене жене. Робови су га донели до маузолеја. Како су улазна врата била запечаћена, Антоније је привезан за носила и потом су га Клеопатра и робиње пажљиво подигле и увукле. Били су то последњи тренуци. Умро јој је на рукама молећи је до последњег часа да пристане на Октавијанове услове. "Испуни моју последњу жељу, због сећања на срећна времена која смо делили у прошлости." Готово луда од бола Клеопатра се гребала ноктима до крви по лицу и грудима.

Када су победничке легије ушле у Александрију, на превару су је наговорили да отвори врата гробнице. Октавијан јој је великодушно дозволио да се побрине око Антонијеве сахране. Већ тада је знала шта јој ваља чинити. Није хтела да буде део Октавијанове победничке поворке кроз Рим.

Стражару је 12. августа 30. године пре н. е. предала запечаћено писмо за Октавијана. У њему се налазила молба да буде сахрањена поред Антонија. Било је јасно шта ће учинити. Истог трена послао је појачане страже у палату, али све је већ било касно. Клеопатрино беживотно тело је лежало непокретно на златном кревету, обучено у свечану одору египатске краљице. До ње је лежала Ирас, на умору, док је Чармиан последњим снагама покушавала да поправи круну на глави мртве краљице.

Стражари су се после сетили да су раније у току дана на улазу у палату зауставили неког сељака који је носио у руци кошару од прућа. На њихов захтев склонио је лишће и показао им смокве, казавши да их носи краљици на дар. Оно што стражари нису видели била је црна египатска кобра, један од најотровнијих гмизаваца и уједно заштитник египатске краљевске куће. Тек тада су уочена два једва приметна убода на Клеопатриној руци. Змија није пронађена, мада су испод прозора уочени трагови који су потицали од ње. Оваквим самоубиством, допустивши да је уједе Краљевска кобра, Клеопатра је по веровању у старом Египту себи обезбедила бесмртност. Октавијан јој је услишио последњу жељу и уз све почасти сахрањена је поред Антонија.