Izvor: Objava, 16.Sep.2019, 08:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СОЛУНСКИ ФРОНТ

Солунски фронт је уобичајен назив за дејства између снага Антанте и снага Централних сила у периоду октобар 1915-октобар 1918, за време Првог светског рата, на грчкој, српској и албанској територији од Орфанског залива до Јонског мора.

После неуспеле галипољске операције, почетком октобра 1915, искрцале су се у Солун 2 француске и 1 британска дивизија, да ту створе савезничко упориште. Оне су 5. новембра извршиле продор до Криволака ради спајања са српском војском, али су се 21. новембра, под притиском надмоћнијих бугарских снага, повукле ка Солуну. До половине марта 1916. савезници су утврдили положаје на линији Орфански залив-језеро Волви-Ајванли-Даутли-Градеборион-Доганџи-Кајали. Француске и британске снаге под командом генерала Сараја појачане су, а пристигли су и делови руске и италијанске армије.

У међувремену српска војска на Крфу се одморила и реорганизовала. Формиране су три армије (1, 2. и 3), односно 6 пешадијских и 1 коњичка дивизија. Од српских трупа први је пребачен у Солун Добровољачки одред, а главнина војске је превезена од средине априла до краја маја 1916. На положаје између десне обале Вардара и равнице Пелагоније, дуж северне грчке границе, српска војска (6.025 официра, 124.190 војника) пребачена је од 21. јуна до 5. августа. У то време савезничке снаге на Солунском фронту бројале су укупно око 500.000 људи и стављене су под команду генерала Сараја. Насупрот њима фронт су држале трупе Централних сила (1. и 2. бугарска и 11. немачка армија) јачине око 160.000 војника.

Савезници су 11. септембра 1916. кренули у офанзиву, разбили бугарске трупе код Островског језера и заузели Кајмакчалан. У новембру су српске и француске трупе прешле Црну реку и потом 19. новембра ослободиле Битољ. Српска војска је у тим борбама поново показала високе борбене квалитете. Затишје које је потом наступило трајало је све до септембра 1918. године.

У периоду затишја на Солунском фронту (новембар 1916-септембар 1918) српска војска је због великих жртава у 1916. преформирана у две армије са по три дивизије. Обе армије су попуњене тешком артиљеријом, муницијом и другим ратним материјалом. Ранији губици у људству делом су надокнађени доласком добровољаца. Добровољачки покрет јавио се најпре међу јужнословенским исељеницима у Америци, а затим међу Јужним Словенима - аустроугарским ратним заробљеницима у Русији. Јак добровољачки покрет развио се и међу Јужним Словенима у Италији. Од добровољаца из Русије формирана је 1. југословенска бригада, која је са 2. вардарском образовала јануара 1918. Југословенску дивизију.

Уочи пробоја Солунског фронта 1918. снаге Антанте имале су 619.000 војника (српских, италијанских, француских, британских и грчких) и око 200 авиона, а Централне силе 600.000 војника (бугарских, аустроугарских и немачких) и око 80 авиона. Српска Врховна команда, највише заинтересована за одлучну офанзиву, предложила је још 1917. године генералу Сарају свој план пробоја, али он је сматрао да за пробој нема довољно артиљерије. Тек 10. септембра 1918. године је добијена потребна сагласност савезника за општу офанзиву на Солунском фронту. Дотле је француски генерал Франше д'Епере, који је у јулу примио команду над Солунским фронтом, извршио све припреме за офанзиву према плану српске Врховне команде.

Ујутро 14. септембра почела је снажна артиљеријска припрема из 580 оруђа. Бугарска утврђења, препреке, осматрачнице, склоништа и митраљеска гнезда углавном су порушени, а артиљерија ућуткана. У раним јутарњим часовима 15. септембра кренула је у напад српска 2. армија војводе Степе Степановића са Шумадијском дивизијом у првом и две (Југословенска и Тимочка дивизија) у другом ешалону. Српска 2. армија била је ојачана двема дивизијама француске војске (17. и 122. колонијална дивизија), које су биле у првом ешалону. До ноћи истог дана 2. српска армија и француске дивизије овладале су главним непријатељским положајем од Ветерника, преко Доброг поља, до Сокола - на ширини од 11 и дубини 4 km. Истовремено, 1. српска армија генерала Бојовића предузела је напад на помоћном правцу, између Камена и Сокола. Истог дана прешле су у напад и снаге француске Источне армије у Пелагонији, француско-грчке дивизије на десној обали Вардара, и две британске и једна грчка дивизија у рејону Дојрана.

Ноћу 15/16. септембра разбијене бугарске трупе повукле су се на резервни положај Козјак, где су им пристигла појачања. Борци Југословенске дивизије заузели су тај положај у неодољивом налету 16. септембра. До 18. септембра српске армије, у садејству са француским и грчким дивизијама потпуно су пробиле противников утврђени фронт на ширини од 25 и дубини 12 km. Немачке и бугарске снаге (11. немачка и 1. бугарска армија) биле су разбијене и неспособне за организован отпор. Српске и савезничке снаге су наставиле офанзиву енергичним гоњењем непријатеља. Избијањем 2. српске армије у долину Вардара 21. септембра пробој Солунског фронта је дефинитивно завршен.

Бугари су се 22. септембра повукли на фронту 150 km; у борбама против француске војске изгубили су 23. септембра Прилеп, а 29. септембра Скопље. Српска војска избила је 23. септембра на бугарску границу код Царевог Села и Криве Паланке. Бугарска је 29. септембра капитулирала. Операције савезничких армија сада се лепезасто шире. Српска и француска војска су ослободиле Србију савладавши неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра. Остале савезничке снаге напредовале су кроз Албанију и Бугарску.

Пробој Солунског фронта је убрзао коначан слом Централних сила у Првом светском рату.