Izvor: Objava, 06.Sep.2019, 21:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА НА МАРНИ

Август и септембар 1914. нису били паклени само на балканском ратишту, где су Срби још увек потпуно сами одолевали кидисању једне огромне средњоевропске империје, Аустро-Угарске, и узвраћали им ударце таквом силином да су главом без обзира бежали тамо одакле су и дошли.

Напротив, та два прва месеца Првог светског рата била су паклена и на француском ратишту, а српске ране победе над солдатима аустроугарске монархије биле би нажалост бесмислене и узалудне да се нешто јако важно није одиграло у предграђу Париза, нешто што је променило ток рата и историје.

О чему се ради?

Немци су почетком августа 1914. године одлучно ушли у рат на тлу Западне Европе, освајајући педаљ за педљом, и град за градом, успешно претварајући чак и француске нападе у своје бруталне контранападе. Све је то било део такозваног Шлифеновог плана, разрађеног раније, који је подразумевао напад преко неутралне Белгије и муњевито разбијање француских оружаних снага те бацање Француске на колена.

Армије немачког десног крила заузеле су престоницу Белгије Брисел већ 20. тог месеца, а француска офанзива је почела да се распада да би се коначно 23. након Арденске битке претворила у хаотично повлачење.

Истог дана Британци су безуспешно покушавали да одрже линију Монс - Конде, али су морали да се повуку због бројчане надмоћи Немаца те изненадног и ненајављеног повлачења француске Пете армије, које је отворило британско десно крило. Тотални мањак координације између Француза и Британаца довео је до тога да се ово неколико пута понови.

Премда је требало да буде тактичко и једноставно повлачење, трајало је две недеље и покрило је 400 километара.

Главнокомандујући Британских експедиционих снага (БЕС) сер Џон Френч је већ правио планове за тотално повлачење ка лукама на Ла Маншу и даље са континента назад на Острво, али је британски министар рата лорд Кичинер - на интервенцију француског главнокомандујућег маршала Жозефа Жофра - наредио да се са тим ни по коју цену не наставља; уместо тога, БЕС се повукао на ободе Париза, исто што је урадила и француска војска.

26. августа маршал Жофр је почео да формира нову, Шесту армију, користећи резервне дивизије и оне које су се до тада бориле у Лорени, и то на спектакуларан начин: 300 возова превозило је војнике непосредно иза линије борбених дејстава, до северних делова Париза и западно од реке Марне.

Ово ће потрајати до 10. септембра и промениће однос снага између немачког десног крила и савезничког левог крила у корист ових потоњих.

За то време, немачка Прва армија под генералом Александром фон Клуком и Друга под генералом Карлом фон Биловом су у међувремену већ дошле на ободе Париза, практично у његова северна предграђа.

Пад француске престонице био је неминован.

Величанствена победа Немачког царства, избацивање Француске из рата, окретање ка Русији и Краљевини Србији које ће потом прождрати: све је то било на дохват руке.

Али онда су Немци направили једну једину "малу" грешку, грешку која ће их коштати рата.

Јер, Фон Клук и Фон Билов доносе одлуку да њихове две армије уместо директно ка Паризу крену ка смеру југоисточно од њега, не би ли окружили француске армије у повлачењу код Вердена, не схватајући да тиме у потпуности отварају своје десно крило савезницима. Маршал Жофр је, ојачавши своје лево крило прегруписавањем снага и довлачењем појачања из унутрашњости и из Африке и ослонивши га на Париски утврђени логор, припремио противофанзиву и створио услове да на обухват одговори обухватом.

Рано ујутро 6. септембра, на фронту између Париза и Вердена, широком скоро 300 километара, француске армије прешле су у наступање. Почела је дотад највећа битка у историји - битка на Марни. У речима којима се Жофр обратио војсци наслућивао се њен значај: "У тренутку у којем почиње битка од које зависи судбина земље, нужно је сваког подсетити да нема више освртања назад; све снаге треба усмерити на то да се нападне и одбаци непријатељ..." Битка се водила од 6. до 13. септембра. У њој је ангажовано 6 савезничких (5 француских и 1 британска армија, укупно 55 дивизија са око 986.000 људи и 3.000 артиљеријских оруђа) и 5 немачких армија (укупно 51 дивизија са око 900.000 људи и 3.300 артиљеријских оруђа).

Фон Клук је одмах почео да окреће своју армију ка западу, али је током тог процеса отворио 50 километара широку рупу између своје и Друге армије под командом опрезног Фон Билова.

Савезнички авиони су одмах приметили ову рупу, а припадници БЕС-а су послати да се прикључе француској Петој армији у пробијању кроз њу, док би ова истовремено нападала немачку Другу.

Међутим, ствари нису ишле баш као по лоју, и Немци су чак били на ивици да пробију савезничке линије, али је француску Шесту армију спасао долазак 6.000 резервиста које је 7. септембра довезло шест стотина таксија из Париза. Било је то прво аутомобилско превожење трупа.

8. тог месеца, генерал Франше д'Епере, командант француске Пете армије, изводи изненадни напад на немачку Другу армију и тиме додатно шири рупу; сутрадан је битка одлучена кад су после тродневних борби јаке савезничке снаге прешле Марну и угрозиле бокове немачке Прве и Друге армије, а начелник немачког Генералштаба, генерал Молтке, болешљив и непокретан, трпи нервни слом и извештава цара Вилхелма II да је Немачка изгубила рат.

Ноћу 9/10. септембра немачка Прва и Друга армија прешле су у одступање, унаточ успесима осталих немачких снага на појединим одсецима фронта, а два дана касније за њима су кренуле такође Трећа, Четврта и Пета армија. Одступање Немаца на север било је за Французе сасвим неочекивано и они су га поетично назвали "чудом на Марни".

Битка на Марни била је прекретница Првог светског рата. Немачка војска претрпела је тежак стратегијски пораз, а немачка офанзива је сломљена, чиме су пропали планови немачког Генералштаба о постизању муњевите победе. Немачка је принуђена да прихвати дуготрајно и исцрпљујуће вођење рата на два фронта, што је од почетка избегавала због ограниченог људског и материјалног потенцијала. Овој великој победи допринеле су и савезничке војске на другим ратиштима: руска својом офанзивом у источној Пруској и Галицији и српска војска победом над аустроугарском војском у церској бици - "српској Марни", како су је неки назвали.