Izvor: Objava, 04.Sep.2019, 11:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА КИНЕ

Кинеска цивилизација је настала на обалама две велике реке Хоангхо и Јангцекјанг, на којима су се настанили припадници монголског степског народа. Живели су сиромашно и често су били сведоци пораста водостаја река. Упади номада и земљотреси отежавали су њихов ионако тежак живот. Земљу нису наводњавали све до VI века пре н. е.

Тежња разних династија које су се смењивале у тим временима била је да земља буде уједињена и јака, али потпуно уједињење земље не би трајало дуго и бивало је често нарушено.

Кинези су свог цара сматрали сином неба, а своју земљу називали средњим краљевством. Пошто су увек стрепели од најезди степских народа, за време династије Чоу почели су да граде зидове како би спречили њихове упаде. Човек по имену Ченг 221. године пре н. е. себи је доделио звање "Први цар" и постао родоначелник династије Ћин. Једна од његових заповести била је да се 300.000 Кинеза запути на север и споји све постојеће зидове у један - Велики кинески зид.

Династија Хан је продужила Зид како би се заштитио пут свиле. Трговци из Арабије и Азије ишли су тим путем носећи свилу из Кине преко пустиња и планина до Римског царства. Према попису становништва Кине, обављеном 2. године, у тој земљи живело је 59 милиона људи, више него у Римском царству.

Царевима династије Хан било је потребно стотине хиљада службеника да би управљали овако многољудном земљом. Ти службеници бирали су се из ученог сталежа, а Европљани су их касније назвали мандаринима. Младић који је желео да уђе у учени сталеж морао је годинама да учи читање и писање 40.000 идеограма кинеског писма. То писмо потиче из времена династије Шанг, када су свештеници на костима бележили разне ствари. Писали су усправно, користећи једноставне цртеже за сваки предмет или појам, пошто није постојао алфабет којим би се бележили гласови. Временом су идеограми све мање личили на цртеже.

Мандарини су морали да положе испит о познавању књига које су у време династије Чоу написали Конфучије и други мудраци. Конфучије је путовао Кином и подучавао синове племића како треба управљати земљом. Његова размишљања су била мудра правила о томе како људи треба да живе заједно, те су их многи Кинези прихватили као животна начела. Друга група учитеља, таоисти, веровала је да је најмудрије живети једноставно, у складу с природом. Сви Кинези су дубоко поштовали духове својих предака, за које су веровали да су стално присутни у њиховим домовима. Свака породица је имала светилиште посвећено прецима. Један број Кинеза је прихватио будизам, веру која је из Индије стигла у Кину за време династије Хан.

Сеоске куће су већином биле колибе од ћерпича. На хладном северу читава породица је спавала на кангу - постољу од цигле испод којег је горела ватра. На северу се највише гајила пшеница и просо, док је на топлијем југу успевао пиринач.

Породице су становале у кућама груписаним у једном дворишту. Једна кућа била је одвојена за најстарије, а остале за њихове синове. Очеви су синовима бирали супруге, у договору с њиховим очевима. Жене су увек долазиле да живе код мужа. У сеоским домаћинствима морале су да слушају све мушкарце, обављају све кућне послове и одлазе на рад у пољу.

Већина сељака је морала да плаћа закуп великим земљопоседницима. Државни службеници од њих су прикупљали порез и терали их да раде за државу, односно, за цара. Једни су морали одлазити до Великог кинеског зида и проводили су године чувајући га од непријатеља. Други су морали да поправљају путеве и копају канале којима су били повезани север и југ Кине. Када би им живот постао и сувише тежак, сељаци су дизали устанке. Већина династија свргнута је с власти управо за време устанака, који су "варварима" били прилика да продру у Кину. Такву прилику су искористили и Монголи, који су пробили Зид и успоставили владавину династије Јуан. Марко Поло, трговац из Венеције, провео је 17 година на двору Кублај-кана, који је за престоницу изабрао Пекинг.

Након што је династија Минг свргнула династију Јуан 1368. године, почела је изградња новог дворца у делу Пекинга који се звао Забрањени град. Тамо су могли да уђу само царева породица и најближи сарадници. Када је први цар из династије Чинг (Манчу) 1644. године дошао на власт наступио је крај династије Минг. Цареви династије Чинг, познати и као "синови неба", владали су Кином из Забрањеног града све до 1912. године.

Хартија се у Кини правила од ужета, коре дрвета и рибарске мреже још 105. године. Тек после више од 1.000 година, Европљани су овладали том вештином. До тада су Кинези већ штампали текстове на хартији, помоћу посебне плоче за сваки идеограм. За време династије Сунг кинески војници помоћу барута су испаљивали ракете из издубљених стабљика бамбуса. Многи проналасци олакшавали су пољопривредне радове и копање великих канала. Кинески морнари први су пловили уз помоћ компаса.

Богатије кинеске домове красили су тањири и вазе од порцулана, слике на свили, намештај бојен лаком и тапете. Трговци су у XVIII веку доносили те ствари у Европу и продавали их богатим људима. Кинези су те европске трговце сматрали једном врстом варвара, а звали су их и "страни ђаволи".

Португалци су били први "ђаволи" који су стигли до Кине, и то морским путем, почетком XVI века. За њима су дошли и низоземски и британски трговачки бродови. Кинези су им дозволили да изграде складишта у лукама, али не и да залазе у унутрашњост земље. Мало је било Кинеза који су могли себи да приуште европску робу, која им ионако није била потребна.

Британци су гајили опијум у Индији и продавали га у Кини. Пошто је узимање опијума изазвало прави помор становништва, увоз тог опојног средства је забрањен 1839. године царским декретом. Британци су реаговали тако што су исте године повели рат против Кине. Током овог рата британски ратни пароброди потопили су кинеску флоту једрењака, а британска војска је освојила Кантон и Шангај. Поражени Кинези били су приморани да мировним уговором склопљеним 1842. године Британцима уступе Хонг Конг и дозволе им да одатле штите своје трговце.

Степен опадања снаге Кине толико је био велики да су цареви били приморани да дају концесије екстериторијалности разним западним силама. Реакција на слабост и корупцију туђинске династије довела је до стварања покрета тајпинг. Сељачки устанак из 1850. године, који је подигао тај покрет, претворио се у грађански рат у којем је погинуло двадесет милиона људи. Међутим, ни реке проливене крви нису помогле да се збаци династија коју су западне земље одржавале на власти, јер је служила њиховим интересима. На позив кинеског цара, Велика Британија, Француска и САД послале су своје војске у Кину које су заједно са царском војском 1864. године угушиле устанак.

Страно присуство и политика коју је водила царска власт изазвали су бес и незадовољство Кинеза до те мере да је 1900. године избила национална побуна тајног друштва "Боксера". Царица Цу-Ши и кинеска влада позвали су стране трупе у помоћ. Војне снаге Велике Британије, Француске, Немачке, Аустро-Угарске, Русије, Италије, САД, Јапана, Аустралије и Британске Индије угушиле су побуну.

Династија Чинг била је за Кинезе симбол ропства, угњетавања и заштитника странаца. Она је ионако већ била омражена зато што је пореклом била из Манџурије, с далеког севера, коју су Кинези сматрали донекле варварском земљом. Управо су цареви династије Чинг наредили да сви Кинези носе перчин у знак покорности. На дан 10. октобра 1911. године избила је револуција и следеће године последњи цар Пу-Ји био је принуђен да абдицира, то јест да се одрекне власти, а Кина је постала република с председником на челу. Међутим, врло брзо нову републику је захватио грађански рат.

Куоминтанг - Националну партију - основао је на југу Кине Сун Јат Сен. Он је окупио војску с којом је желео да се супротстави генералима који су водили грађански рат, али је убрзо умро. На његово место је дошао Чанг Кај Шек, који је окончао рат и успоставио владавину Куоминтанга.

Чанг Кај Шеку су од велике помоћи били сељаци и чланови синдиката који су били следбеници Кинеске комунистичке партије, основане 1921. године у Шангају, која је радничкој класи обећавала најважнију улогу у вођењу земље. Након што је дошао на власт, Чанг Кај Шек се плашио да ће се комунисти окренути против њега, те је 1927. године својим трупама наредио да изврше покољ комуниста и оних који су их подржавали.

Син сиромашних сељака по имену Мао Цедунг избегао је масакр и уз помоћ истомишљеника основао Совјет (револуционарни савет) у средишњој Кини, где су успоставили самосталну власт. Чанг Кај Шек је послао војску да се обрачуна с њима, али је Мао Цедунг повео комунисте у чувени Дуги марш. Они су тако избегли на север преко високих планина западне Кине. Трупе и авиони под командом Чанг Кај Шека непрестано су их нападали, дуж свих 9.600 километара марша. Велики број људи је погинуо, али их је још више умрло од глади, хладноће и исцрпљености. Марш је 1934. године започело сто хиљада људи, а само њих 20.000 је било у животу годину дана касније.

Између 1931. и 1945. године Јапан је нападао Кину и држао под окупацијом неке њене области. Трупе Чанг Кај Шека и комунисти борили су се против завојевача. Јапан је 1945. године био побеђен у Другом светском рату, те је морао да се повуче из Кине.

После Другог светског рата у Кини су се поново сукобили националисти Куоминтанга и комунисти. Чанг Кај Шек је поражен, након чега је избегао на Тајван. Мао Цедунг је 1949. прогласио Народну Републику Кину, и од тада Комунистичка партија влада Кином. Комунисти су велепоседницима одузели сву земљу и разделили је комунама. Осим тога, влада је одузела и све фабрике, банке и руднике, а страна предузећа била су протерана из Кине. Влада Мао Цедунга унела је значајна побољшања у животе Кинеза. Први пут су жене постале равноправне с мушкарцима. Искорењене су многе болести. Деца и одрасли су описмењени, а уведен је и нов, једноставнији правопис. Мао Цедунг је умро 1976. године. Осамдесете године XX века биле су период економских реформи које је спровео Маов наследник Денг Сјао Пинг, а забележен је и економски развој и померање ка контролисаној тржишној економији. Ипак, протест студената који су на тргу Тјенанмен у Пекингу захтевали више слободе брутално је угушен у јуну 1989. Кина је 1997. године вратила управу над Хонг Конгом. Данас је Кина див који постепено напушта комунизам и уводи тржишну економију, бележећи при том високе стопе раста.