Izvor: Objava, 27.Avg.2019, 17:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈОВАН ПЕТРОВИЋ КОВАЧ

Јован Петровић рођен је 1772. године у селу Својнову код Параћина. Рано је остао без оца на мало земље. Са својим течом упутио се у Срем - управо када је 1788. године Аустрија прикупљала добровољце за скорашњи рат са Турском. Јован је ступио у један добровољачки одред. Са фрајкорима, како су се добровољци називали, веома се истакао. Војевао је и истовремено изучио ковачки занат, а у отпусници добијеној 1790. године писало је да "има воље за ковачким занатом више него ико"!

Када је 1791. године окончан аустријско-турски рат који је у српском народу остао познат као Кочина крајина, према капетану Кочи Анђелковићу, најистакнутијем Србину међу фрајкорима и команданту добровољачких одреда, Јован се настанио у Земуну. У Земуну га је један мајстор, видевши отпусну листу из фрајкора, оберучке примио. У школу никада није ишао, али је научио да чита и пише. Говорио је немачки и турски.

Населио се Јован ковач у Горњој вароши која је тада имала око 300 кућа и чији су се становници бавили пољопривредом. Вредно је радио, али не за њих, већ у другом делу града. Становници Горње вароши држали су ковачко-поткивачког мајстора. Ковачко-секирашког, а управо такав им је био потребан, нису имали. Пресавили су зато табак и од Магистрата затражили мајстора какав је Јован. Али, успротивио се пинтерско-ковачки еснаф!

Аустријанци су имали пропис да од сваке врсте заната у вароши може да буде онолико мајсторских радионица колико је довољно за потребе становника. Зато је и била права мука да се у земљама под Аустријом добије мајсторска дозвола за рад. Магистрат Земуна није могао да удовољи молби Горњоварошана, већ ју је проследио Славонској генералној команди у Петроварадину! Тек из ње је стигла дозвола и Јован је 1798. године отворио ковачко-секирашку радњу у Горњој вароши. У дозволи је, између осталог, писало да се тиме "указује помоћ пољопривредницима као једној драгоценој класи поданика"!

Осећао је Јован да би могао много више и лепше да уради, нарочито украсе од кованог гвожђа! Али, ко је смео тако нешто да покуша: ем га чека затварање радње, ем висока глоба! Срећа му се ипак осмехнула. Догодило се као у бајци: кроз Земун је пролазила кочија, у њој је био племић, а онда се поломио точак. Путник није могао даље и позвали су Јована. Одбио је да помогне.

"Зашто?" упитао је путник. "Платићу!"

"Није ствар у томе, господине, ја сам ковач-секираш, а нама је забрањено да оправљамо раскошне и друге кочије!"

"Само ти обави посао, за остало ја одговарам!" био је упоран путник. Јован је прионуо на посао.

Ускоро је Магистрату стигло писмо од путника. Био је то војни судија из Митровице. Описао је догађај и запретио да ће "ако било ко дирне невина човека ковача имати са мном посла!".

Крајем 1804. године Јован Петровић је уписан у магистарске књиге као ковачко-поткивачки мајстор и члан пинтерско-ковачког еснафа!

Јован Петровић имао је тада тридесет две године. О томе да је био рођени мајстор и да је имао изванредан смисао за технику посведочио је и један догађај из маја 1831. године. У Земун је стигао први парни брод - и догодио се квар на машини. Није било друге него да допутује мајстор из Беча, али неко се сетио Јована ковача и он је зачас дошао. Капетан га је с неверицом гледао, а онда пустио да ради. За мање од једног сата квар је отклоњен и Јован се провозао бродом до Новог Сада, колико да види да ли је добро обавио посао. Никада није крочио на пароброд нити видео бродску машину!

Од 1804. године до краја Првог српског устанка, ковач Јован Петровић често је прелазио у Србију и чинио својим вештинама српској војсци велике услуге. Није био једини, многи Срби из Земуна помагали су Карађорђеве устанике, нарочито трговци Стефан Живковић-Нишлија, Милош Урошевић па Драгутин Милутиновић, али Јован је био спреман да учини и више за своју браћу с оне стране Саве. По цену да изгуби све што је стекао и спадне на просјачки штап, некад јавно, а некад кришом прелазио је реку да се нађе Карађорђу. Окивао је дрвене трешњеве топове које су Срби користили у прво време, а оправљао је и друго оружје. Трешњеви топови су прављени од издубљених трешњевих дебала и окивани дебљим гвозденим тракама, флаховима, и били су постављани на једноставним дрвеним постољима.

Јован ковач је био у једном боју где су се од многог пуцања трешњеви топови распадали. Тада је Карађорђе позвао Јована и упитао га да ли може да окује топове тако да се не кваре. Петровић је рекао да може и одмах је отишао, стегао оковом један топ, сео на њега и рекао тобџијама да га напуне и опале. Топ је пукао, остао је цео и Јовану се ништа није догодило.

Када је Карађорђе чуо за то, забранио му је да тако проверава и доказује вредност свог посла јер нека и пропадне неки топ, а он као мајстор потребан је српској војсци и за топове и за друге послове.

Аустријанци су посумњали да Јован нешто "мути" у Србији, а како нису били вољни да помогну Карађорђу, мотрили су на све Србе Земунце који то чине. Јована су непрестано држали на оку. Видевши да може да допадне и затвора, он се обратио Магистрату с молбом да с пасошем прелази у Србију где може јевтино да купи ћумур или да га сам прави. Прављење ћумура захтевало је времена и ето разлога да мирно избива из Земуна. Власти су му дале дозволу јер му је ћумур заиста био потребан за ковачку радионицу у Земуну.

Октобра 1807. године је са пријатељем Михаилом Нађом коларом прешао Саву са овереним пасошем у коме је био назначен боравак у Србији од најдуже три месеца. Помажући Карађорђевим устаницима, Јован ковач задржао се дуже. Цариници у Земуну једва су их пустили да уђу у град.

Магистрат је повео истрагу с циљем да се Јован и Нађ протерају у Србију. Оптужени су да су се у Србији бавили устаничким пословима иако им је Правитељствујушчиј совјет дао потврду да су се "само за свој занат собствени старали и чесно и мирно обходили"!

Ослобођени су сумње тек уз гаранцију градоначелника Крсте Хаџића.

Јован Петровић је излио један топ од гвожђа и поклонио га Србији. На њему је било изливено његово име Јован Петровић.

Касније, када је устанак угушен, Карађорђе је Јовану ковачу послао писмо захвалности за све што је учинио за Србију.

Јован Петровић није се на томе задржао. И за владавине кнеза Милоша Обреновића често је био позиван у Србију. Лио је крстове који су постављани на цркве, лио звона кад год је требало.

Звона на Саборној цркви у Београду први пут су зазвонила 29. марта 1830. године. Та звона је оковао и наместио Јован ковач. Док је он то радио, неко му је рекао:

"Не чини то, луда главо, како да звониш везиру пред носем?!"

"Не бригај се ти, пријатељу, моје је да звоно начиним и подигнем на врх звонаре, паша нек пуца ако му се пуца!"

Када је Лаза Зубан 1830. године пред окупљеним светом на Ташмајдану прочитао султанов хатишериф којим се Србији даје самосталност, а народ клицањем дочекао крај, кнез Милош је загрлио Јована ковача који се зарекао да ће излити грб кнежевине Србије. Кнез Милош је понудио Јовану да остане у Србији, а он ће му дати кућу у Београду коју сам изабере.

Скромни ковач захвалио је на понуди, али је излио грб. Постављен је на Милошев конак.

Када је на молбу кнеза Милоша водио групу Немаца из Берлина показујући им српске споменике културе, Немцима су се допале Јованове вунене рукавице. Хтели су да их откупе, али он им је рукавице поклонио у знак сећања на Србију. Због тога је постао "Берлинског музеја члан"!

Јован ковач волео је све што је српско. Био је главни пренумерант (претплатник) српских књига - имао је велику библиотеку. И пријатеља је имао много. Пријатељи су му били и карловачки митрополит Стратимировић, и Вук Караџић, и Димитрије Давидовић, оснивач "Новина сербских", и пруски капетан и путописац Ото Дубислав Пирх... Књижар Возаревић и градоначелник Земуна Лазаревић често су му залазили у кућу.

Јован Петровић умро је 23. јула 1837. у Земуну. Цео град слегао се на сахрану. У погребној поворци биле су и седе главе, и знаменити људи. Многи су дошли и из Србије. Сви да испрате великог човека гаравих али златних руку.