Izvor: Objava, 15.Avg.2019, 10:07

НАПОЛЕОН

НАПОЛЕОН

Наполионе ди Буонапарте, рођен 15. августа 1769. у Ајачију на Корзици, био је други син Карла-Марије ди Буонапартеа и Марије Летиције Рамолино. Проистекао из нижег корзиканског племства, блиског Француској, овај онизак дечак положио је 1. септембра 1785. официрски испит у Војној школи у Паризу као 42. у рангу од 58 артиљеријских потпоручника. Имао је зачуђујућу меморију, изванредно разумевање за математику, способност дубоке концентрације. Тада му је било шеснаест година и седамнаест дана.

Револуција у Француској: мајка Слободе али и мајка гиљотине и терора. Одрубила је главу једном краљу у име једнакости, а на престо довела цара и императора. 14. јула 1789. срушила је Бастиљу, омражену тамницу у којој је, у том часу, било седам затвореника - кроз десетак година претвориће Европу у тамницу са милионима поробљених.

Из опсаде Тулона грађанин Буонапарте, капетан, командант артиљерије, изванредно храбар, рањен током борби, излази као бригадни генерал. Тада је имао 24 године.

Из његовог имена изгубиће се аристократско "ди" јер се није слагало уз Револуцију, из имена и презимена нестаће слова која подсећају на родну Корзику. Био је то сада грађанин Наполеон Бонапарта, бригадни генерал Француске. Само ће тврди страни акценат одавати његово порекло, далеку провинцију из које је стигао до Париза.

Следећих неколико година судбина се играла са младим генералом. Био је командант артиљерије, падао у затвор, остајао без посла, гушио ројалистичку побуну у Паризу.

Постављен је 29. 2. 1796. за команданта армије која ће водити рат у Италији (италијанска армија) против Аустријанаца и њихових савезника Пијемонтеза.

Од доласка Наполеона на чело италијанске армије његова биографија постаје историја Француске и Европе.

Почетком априла 1796. године армија одређена за рат у Италији прешла је Алпе. Војска у којој је Бонапарта завео гвоздену дисциплину за шест дана однела је шест победа. Сардински краљ Виктор Амадео положио је 28. априла оружје пред маленим Корзиканцем. На реду су биле аустријске трупе.

У низу битака, у удару сличном замаху сабље, Бонапарта 10. маја код Лодија, 5. августа код Кастиљонеа, 15-17. новембра код Арколе и 14. јануара 1797. код Риволија побеђује Аустријанце. Папа Пије VI се одриче својих поседа и плаћа, као и остале италијанске државе, ратну одштету. Завршни удар Корзиканац је извео 2. фебруара 1797. године када је заузео утврђење Мантову. У Италији више није било ниједног аустријског војника.

Био је то први узлет ратног генија Наполеона Бонапарте. Само Ханибал Барка, велики војсковођа старог века, дошао је у северну Италију преко Алпа и у низу битака сатро непријатеља.

За разлику од Ханибала Наполеон је поново прешао Алпе и кренуо на Беч. У сусрет су му послали надвојводу Карла, човека који је у неколико наврата тукао Французе и уживао глас најбољег војсковође аустријске војске. Није био ни први ни последњи који ће изгубити славу и углед у сукобу са Бонапартом. Кад су француске претходнице биле 150 km од Беча, ужас је захватио престоницу Хабсбурга. Утихнула је музика по отменим салонима. Простачина са Корзике, човек који је у прогласу написао: "Француска република се заклела на мржњу према тиранима и братство међу народима..." куцао је на врата царског града Беча.

Аустрија је 18. октобра 1797. у Кампоформију потписала мир. Европа је почела да сриче име генерала које ће касније, у страху, наизуст изговарати.

Од ратова у Италији "мали каплар", како су га војници одмила прозвали, постаде сигурнији у себе. Потези су му одлучни и промишљени. У тим тренуцима у њему је умирао републиканац и демократа. Покорио је Италију, због чега не би својој вољи потчинио и Француску?

У лето 1798, по налогу владе која је желела да га држи што даље од Париза, Наполеон се искрцао са војском од 55.000 људи у Египту и заузео Александрију. Експедиција је имала циљ да Британцима поремети везе са Индијом.

После победе над мамелучком коњицом код пирамида, 21. јула, заузео је Каиро. Пошто је покорио велики део земље, Бонапарта је кренуо на Сирију. Јафу је заузео 7. марта 1799.

Велика Британија је успела да организује други савез европских држава против Француске - Велика Британија, Русија, Аустрија, Сардинија и Турска.

Ратне операције почеле су 1799. у западној Немачкој, Швајцарској и горњој Италији.

Француску војску потукли су у Немачкој Аустријанци, у Холандији Британци, у Италији Руси и Аустријанци. Ситуација је наметала интервенцију каплара са Корзике.

Генерал Клебер је преузео војску у Египту 23. августа 1799. Наполеон је прошао срећно кроз британску блокаду, искрцао се и 18. бримера године VIII (9. новембра 1799) у Паризу извршио државни удар и постао први конзул Француске. То је почетак војне диктатуре Наполеона Бонапарте.

У пролеће 1800. први конзул са војском трећи пут прелази Алпе, појављује се у горњој Италији и туче Аустријанце код Маренга. Аустрија је поново била на коленима.

Победоносни рат је учврстио власт Бонапарте. Августа 1802. са 3,5 милиона гласова према осам и по хиљада народ га је изабрао за доживотног конзула. Његовој неограниченој власти недостајала је још само титула.

Фебруара 1804. откривена је завера Жоржа Кадудала и генерала Пишегрија са циљем да се убије Наполеон и врати гроф од Артоа (касније Карло X). Месец дана касније, француски војници ухапсили су војводу од Ангијена на неутралној баденској територији. Доведен је у Париз и погубљен под лажном оптужбом да је умешан у заверу Кадудал-Пишегри. Тако, у интересу земље, 28. флореала године XII (18. маја 1804) "влада Републике поверена је Императору који добија титулу Императора Француза". На новцу штампаном после 18. маја писало је: "Француска Република. Император Наполеон". Император револуције. Недостајао је само један логичан корак и он је учињен 2. децембра 1804. у Паризу. У Богородичиној цркви Наполеон Бонапарта је крунисан за цара Француске. Наредне године, у Милану, узео је круну краља Италије.

Провинцијалац са Корзике доказао се пред великим светом.

Иако је Велика Британија покушала да задржи добре односе са Француском (Амијенски уговор, 1802), Наполеонова намера је била да уништи Велику Британију. Вилијем Пит, председник британске владе, успео је да створи трећи савез европских држава: Велика Британија, Русија, Аустрија и Напуљ. Шпанија се борила на страни Француске. Код Улма 20. октобра 1805. Наполеон је натерао на капитулацију део аустријске војске. Савез се реванширао сутрадан: 21. октобра британски адмирал Нелзон је код рта Трафалгара уништио француско-шпанску флоту. Велика Британија је постала недостижан плен за Бонапарту. Корзиканац је одговорио страшним противударом по британским савезницима: 13. новембра је ушао у Беч, 2. децембра, код Аустерлица, вођен "срећном звездом" како је веровао, поразио је руско-аустријску војску. Аустрија је морала да закључи мир.

"Сунце Аустерлица" рекао је за битку Наполеон.

"Савијте ту карту Европе!" рекао је Вилијем Пит кад је добио вести о бици код Аустерлица. "Она неће бити потребна бар десет година."

Ионако болешљив, председник владе није преживео овај ударац. Кроз месец дана је умро.

Године 1806. Велика Британија и Русија стварају нови, четврти савез: чине га Велика Британија, Русија, Пруска и Шведска. Први пут пред страшног Корзиканца стадоше охоли и хвалисави наследници Фридриха Великог. Пруска краљица Лујза је лично, у костиму амазонке, на коњу, обилазила пукове. Пруски официри су исуканим сабљама претили непријатељу.

14. октобра 1806. одиграле су се битке код Јене и Ауерштата у којима је Наполеон слистио пруску војску. Французи су после неколико дана ушли у Берлин.

7. јула 1807, после пораза своје и остатака пруске војске код Фридланда, руски цар Александар I закључио је са Наполеоном мир и савез у Тилзиту.

Страшна је била борба уједињене Европе са царем Француске. Савезничке снаге биле су многољудне, често боље наоружане и јаче. Али, како се борити са човеком на чијој је страни била искричава и заводљива идеја револуције?

Војске старих монархија Европе сачињавали су сељаци кметови које су њихови официри - омражене спахије и племићи - често бичем терали у борбу. Како је било могуће очекивати од руског кмета да се са заносом бори и погине за спас аустријског царског или пруског краљевског престола?

Насупрот њима била је армија слободних сељака. Револуција је омогућила да на чело те војске стану људи који су се издвојили талентом, не пореклом. Сваки војник у своме ранцу носи маршалску палицу - говорило се. Маршал Неј је био син крчмара, маршал Лан син обичног војника. Француска тога времена имала је најдаровитији командни кадар. Над свима њима као громада у магли, Наполеон Бонапарта, замишљен јер је ратовао против континента, усамљен јер је био на власти.

Какав је то човек био?

"Човек какав сам ја нимало не мари за живот милиона војника!" лежерно је рекао Наполеон Бонапарта аустријском министру иностраних послова кнезу Клеменсу Метерниху. "На људско биће гледа као на чињеницу или на ствар, али не на нешто што је њему слично... Он не признаје никога осим самог себе" писала је Мадам де Стал. Одликовао се огромном радном енергијом, необузданим темпераментом и жестоком снагом воље. Уз огромну проницљивост ишла је велика лична храброст. Био је рођени предводник.

Једина заједничка црта између њега и осталих европских владара његовог времена било је властољубље.

"Ваши владари, који су се родили на престолу, могу допустити да их потуку двадесет пута па да се опет врате у своју престоницу, а ја то не могу зато што сам ја војник који је поникао из народа" рекао је Наполеон Метерниху. "Моја власт престаће онога дана кад престанем да будем јак и кад ме се, према томе, престану бојати."

Године 1809. охрабрене неуспесима Бонапарте против побуњеног шпанског народа, Велика Британија и Аустрија створиле су пету коалицију. Против Наполеона се у поробљеним државама дижу устанци. И овога пута Наполеон је потукао Аустријанце. После крваве битке код Ваграма, Аустријанци су принуђени на мир. Од Далмације, Трста, Дубровника, делова Хрватске створене су Илирске провинције у саставу Француског Царства.

Све више је цар Наполеон гледао на исток. Мучиле су га утваре и привиђења лика Александра Македонског, господара три континента.

"Кроз пет година бићу господар света: остала је још само Русија, али и њу ћу смрвити" изјавио је Бонапарта 1811.

Без објаве рата, ноћу између 23. и 24. јуна 1812. са преко пола милиона војника Наполеон је прешао реку Њемен и напао Русију. До сукоба старих знанаца са Аустерлица, Бонапарте и Кутузова, дошло је код Бородина 7. септембра. Французи су ушли у Москву. Становништво је напустило град заједно са руском војском. Руси су запалили Москву, и Наполеон је 19. октобра напустио град.Гоњена Кутузовљевим снагама, француска војска, изложена сталним дејствима партизанских снага и јаким мразевима, лишена снабдевања, повлачила се из Русије. Велика армија, после поновног преласка реке Њемен, бројала је око хиљаду људи. Био је то почетак Наполеоновог краја.

У шести савез европских држава 1813. ушле су: Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија, Шведска, Шпанија и Португалија. Наполеон је тукао савезнике код Лицена, Бауцена и Дрездена. Али, одлучујућу битку код Лајпцига није добио. Снаге европске коалиције биле су веће од Бонапартиних, а савезничка саксонска војска издала га је током битке и пришла непријатељу. Будући да Наполеон није био спреман прихватити предлоге европске коалиције о ограничењу своје владавине на територију Француске, почетком 1814. савезници су продрли у северну Француску док су Британци започели инвазију преко Пиринеја. Савезници су 31. марта заузели Париз. Француски сенат се састао почетком априла, формирао привремену владу и објавио да је цар збачен.

Наполеонова судбина решена је 11. априла, споразумом у Фонтенблоу. Наполеон се одрекао француског престола. Дато му је острво Елба у доживотно власништво као кнежевство и два милиона франака годишње. За Наполеона је то значило велики пад. Дванаестог априла покушао је да изврши самоубиство попивши отров.

Двадесетог априла владар Елбе се растао од своје гарде и пошао на своје острво. Путовање је представљало право понижење: дочекиван успут од народа погрдним узвицима и претњама, извесно време уплашени цар био је прерушен у аустријску униформу. На Елбу је пребачен британском фрегатом. Тамо је стигао 4. маја.

На престо Француске поново је доведена, из емиграције, породица Бурбона. За кратко време народ је захватило незадовољство. Није лако доћи из емиграције и управљати народом који је господарио Европом - шта су француским војницима значили нови команданти који су на та места дошли захваљујући искључиво свом племићком пореклу и ничем другом.

Наполеон Бонапарта кренуо је са Елбе и 1. марта 1815. крочио на тло Француске. Са хиљаду војника и шест топова запутио се у Париз.

У Паризу је настала пометња, војска је кренула да заустави малог Корзиканца са пратњом.

У сеоцету Лафре, на улазу у кланац, Наполеону је пресечен пут. Наредио је да његови војници ставе пушке о раме и развију тробојницу, затим наређује да се свира "Марсељеза". Покретом руке зауставио је пратњу и сам пошао према упереним пушкама војника краља Луја XVIII. Када је дошао близу да га сви виде, и могу да га убију, откопчао је шињел и викнуо:

"Војници, познајете ли ме? Ко од вас жели да пуца у свог Императора? Ја стајем пред ваше метке."

Наступио је тренутак слеђене тишине.

"Живео Император!" зачу се из стотине грла.

Без иједног испаљеног метка Наполеон је 20. марта 1815. ушао у Париз. Мали Корзиканац је опет владао Француском.

Али, 18. јуна 1815. код Ватерлоа, седамнаест километара од Брисела, британски фелдмаршал Велингтон и пруски фелдмаршал Блихер потукли су француску војску.

Наполеон Бонапарта је прогнан на каменито острво Свету Јелену у јужном Атлантику, где је и умро од рака желуца шест година касније, 5. маја 1821. године.

Био је ожењен Жозефином Боарне а затим Маријом-Лујзом, аустријском надвојвоткињом, с којом је имао једног сина, Наполеона II.