Izvor: Objava, 09.Avg.2019, 18:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈЕМЕЉАН ПУГАЧОВ

Јемељан Пугачов родио се 1742. године у селу Зимовеискаја. Био је обичан козак из Донске области, неписмен, груб, али обдарен неком врстом магичне моћи. Једно време служио је у руској војсци, онда је дезертирао, био осуђен, па опет побегао. У септембру 1773. године он је покренуо акцију која је у почетку била мали локални бунт уралских козака.

У то време су козаци уживали посебан статус у Русији због својих војних обавеза, јер су били вешти и неустрашиви ратници. Међутим, централна власт је укинула поједине њихове привилегије, тако да су се они побунили под вођством Јемељана Пугачова, који је прогласио себе за императора Петра III (цара који је убијен 11 година раније). Имао је бајку о томе како се спасао од убица, и тако је овај расколник и варалица постао личност која је ујединила све незадовољне козаке.

Побуна почиње у Јаику, покрајини на Уралу. Сви прилазе Пугачову јер обећава слободу и богатство. У октобру 1773. године то је сада већ значајна снага која пред собом све мрви, убија племиће, мрцвари им децу, жене силују и кољу, своје господаре живе деру и сакате, спаљују, секу на комаде. Пугачов их награђује са по сто рубаља по убијеном племићу, хиљаду рубаља и генералско звање за десет убијених племића. На територији где је беснео бунт биће убијено 1.572 племића поред свештеника и војника оданих влади.

Пугачовљев бунт брзо се из централне Русије проширио у Сибир. Овај устанак је ујединио Башкире, Татаре и припаднике других народа. Они су се противили променама у традиционалном начину живота њихове заједнице.

Бунт је трајао годину дана и добијао је на интензитету зато што га власти у почетку нису схватиле озбиљно. У јеку устанка бунтовници су успели да формирају добро организовану војску од 100.000 војника, тако да је њен козачки предводник Јемељан Пугачов већ размишљао да крене на Москву. Тек кад је Пугачов опсео Оренбург и одбио испад из града, царица Катарина II се тргла и наредила операције великих размера. Оренбург је био ослобођен опсаде, али је пао Казан. Побуна долази у Нижњи Новгород, а сви сада очекују да се Пугачов окрене ка Москви и Санкт Петербургу. Почиње паника.

И поред тога што је војска Катарине II уништавала поједине бунтовничке групе, народ у регионима се придруживао козачким редовима. Већина војника били су сељаци.

У 18. веку се положај руских сељака погоршао јер је кметство постало неподношљивије. Сељаци су у Пугачовљевом покрету искристалисали своје жеље и схватили да желе личну слободу и земљу.

Њихове тежње су се преточиле у манифест који је Пугачов издао у јулу 1774. године. Под именом императора Петра III он је објавио сељацима слободу и право да поседују земљу коју обрађују. Он их је такође ослободио пореза и такси. Пугачовљев манифест је дао сељацима исти статус који су имали козаци.

Ипак, 1774. године (јул), након потписивања мира са Турском, Катарина II је у могућности да сву своју војску сконцентрише на Пугачова. На Волгу долази чувени војсковођа генерал Александар Суворов. Пугачов одустаје од Москве и иде ка југу. Генерал Михељсон га сустиже и крајем августа 1774. године код Сарепте побеђује. Уследила је хајка за његовим присталицама, области које су га помагале биле су изложене страшним репресалијама, а Пугачов је ухваћен. Он пада на колена, јавно признаје да је варалица и да је грешник пред Богом и Царским Величанством.

Покајање му не помаже и генерал Суворов га као дивљу звер убацује у метални кавез и тако води све до Москве. Таквог га је видело пола државе. Пугачов је у Москви изведен пред суд. Он се узда у царичину милост, узалуд се надајући да ће га она помиловати због његове храбрости. Катарина II га не ставља на муке, али пише барону Фридриху Мелхиору фон Гриму да је ова "варалица живела као зликовац, па ће и умрети као подлац". Пугачов је осуђен на смрт и 21. јануара 1775. године погубљен пред огромном масом на московском јавном тргу. Најпре је рашчеречен, а затим му је одсечена глава. Двор и племство пливали су у весељу.