Izvor: Objava, 01.Avg.2019, 14:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈАНКО КАТИЋ

Јанко Катић, кнез и војвода, један од вођа првог српског устанка, човек блиставог ума и неизмерне храбрости, рођен је у Рогачи под Космајем, у Шумадији, седамдесетих година XVIII века. Био је још дечак кад су му београдски Турци отели сестру Перунику. Касније је код те сестре и Турчина Омер-аге, који му је силом постао зет, боравио у Београду и добро научио турски језик. Ведар и окретан, необично леп, Јанко се заљубио у младу Туркињу Емиру и с њом се тајно састајао. Кад их је Омер-ага једном затекао у загрљају, разјарен од беса потегне сабљу да га убије. Јанкова сестра се муњевито испречи између њих и повика: "Расеци мене, па брата мога", а тај тренутак Јанко искористи и побеже.

У време сече кнезова грочански муселим је у околини Београда са својим људима погубио кнеза Стефана Палалију из Бегаљице, Марка Чарапића из Белог Потока и буљубашу Јанка Гагића из Болеча. На његовом списку за погубљење налазио се и Јанко Катић, али се он на време склонио у Космај.

Међу првима се прикључио Карађорђу и као један од организатора буне на дахије ушао у круг његових најближих сарадника. Волео је Карађорђа, увек био у његовој близини и с њим се скоро у свему слагао. И поред тога залагао се за увођење власти која би сузбијала свачију, па и Карађорђеву самовољу.

На скупштини устаничких старешина у Остружници изабран је за члана делегације, која је у Земуну 10. маја 1804., уз посредништво аустријског генерала Женејна, преговарала са изасланицима дахија. Како су преговори прекинути, Јанко је Ибрахим-бегу Фочићу викнуо у лице: "Поздрави ми курву Кучук-Алију, нека ми сутра изиђе на мегдан. Ат му, ат ми! Кубура му, кубура ми! Ђорда му, ђорда ми! Ако није жена нека дође да се огледамо, а сиротиња турска и српска нека је на миру." Као зналац турског језика био је и у делегацији која је Бећир-паши код Београда изнела српске захтеве.

Где год је затребало, Катићева војска је, као ударна песница, обављала најтеже задатке. У сваки окршај је први полазио и храбрио своје борце: "Браћо, немојте ви ни један преда ме, а немојте ме ни оставити." Јунак је постао ратујући код Ужица, Смедерева и Београда. Истицао се, како личном храброшћу, тако и врлинама војничког старешине. Користећи се разним варкама, није презао да удари и на вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Пошто су српске снаге (војска Луке Лазаревића, Јакова Ненадовића и Јанка Катића) разбиле Хасан-пашину војску и натерали је у бег према Шапцу, Катићеви момци су 1. августа 1806, гонећи групе Турака, у селу Крњић сустигли једног старијег Турчина, који никако није хтео да се преда. Ценећи његово јунаштво, Јанко је покушао да га заштити и заклони својим телом, па му викне с коња: "Предај се, Турчине, дајем ти тврду јуначку реч, ништа ти се неће догодити!" "Коме, влаше, да се предам?" питао је Турчин. "Предај се мени", одговори му Јанко. "А ко си ти, влаше?" питао је даље Турчин. "Јанко Катић, ако си кад за мене чуо", рече му Јанко. На то Турчин, знајући да је пред њим прослављени јунак, опали из пиштоља и погоди га усред срца. Разљућени устаници ханџарима су сасекли Турчина. Команду над Јанковом војском преузео је његов рођени брат Марко, који је сасвим заслужено и сам постао војвода.

Јанко Катић је, како пише Прота Матеја, био "мудар и прекомерно храбар јунак", а Петар Јокић га је сврстао међу петорицу најзаслужнијих људи које сваки Србин треба да слави.