Izvor: Objava, 31.Jul.2019, 12:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГВОЗДЕНИ КАНЦЕЛАР

Немачки државник Ото фон Бизмарк доминирао је у историји Немачке и Европе од 1862, када је именован за канцелара (председника владе) и министра иностраних дела Пруске, све до 1890. Његова застрашујућа репутација "гвозденог канцелара" почивала је на политичким успесима и спремности да и ратом обезбеди доминацију Пруске над осталим немачким државама.

Рођен 1. априла 1815. године у Шенхаузену, у пруској племићкој породици, Бизмарк је био изузетно храбра личност импресивног физичког изгледа. Као младић истакао се у двобојима. Године 1842. краљ Фридрих Вилхелм IV похвалио га је зато што је спасао двојицу људи дављења. Нису могле да га заплаше ни епидемије колере (за коју никад није веровао да је заразна), ни атентатори. Једног је чак зграбио за врат кад је на њега испалио два хица из револвера у мају 1866.

Бизмарк је ступио у државну службу Пруске као судски управитељ, али је ускоро схватио да не може да се уклопи у бирократију и напустио ју је. У периоду 1839-47. живео је на селу као властелин, али му је досадио и сеоски живот.

Године 1847. Бизмарк је ушао у пруски парламент. Нова уставна влада Пруске нудила је велике могућности човеку који је био реакционарни конзервативац али са изненађујуће савременим политичким способностима. Бранио је монархију од напада либерала 1851, када га је Фридрих Вилхелм IV именовао за пруског министра у Бундестагу у Франкфурту (парламенту с посланицима из свих немачких држава, који је имао више симболичну него стварну моћ) - што је био преседан за човека који није прошао дипломатску обуку. Затим је био као амбасадор у Санкт Петербургу и Паризу пре него што је постављен на место канцелара и министра иностраних дела 1862. године.

Да би постигао свој циљ да уједини Немачку под пруским вођством, Бизмарк је 1866. ушао у рат против Аустрије, који је уништио Немачки савез под аустријском доминацијом, а Пруска је са северним немачким државама склопила Севернонемачки савез. Како би уништио француску хегемонију и онемогућио супарништво јужних немачких држава, изазвао је тзв. Емском депешом Наполеона III да Пруској објави рат 1870. године. После великих и брзих победа (Седан, Мец), Бизмарк је удесио да се уједињење Немачке и проглашење Вилхелма I за цара обави у Версају 18. јануара 1871. а Немачка је организована као савезно царство, под снажном пруском хегемонијом.

Као царски канцелар уједињене Немачке, Бизмарк је 1878. године одиграо улогу "поштеног посредника" на Берлинском конгресу, одржаном да би се ублажила напетост између великих сила због Балкана. У жељи да онемогући француско-руско приближавање, радио је на одржавању сношљивих односа с Русијом, склопивши с њом Пакт безбедности 1887. године. Није имао разумевања за колонијалну, него искључиво за европску политику Немачке, која и поред тога 1885. стиче прве прекоморске поседе.

У унутрашњој политици Бизмарк је, у циљу немачког јединства, повео борбу против католичке цркве и Партије центра, али је у томе доживео неуспех и 1879. био присиљен на компромис. Против социјалистичког покрета је 1878. донео "Изузетни закон", ставивши тиме социјалдемократију изван закона. Осамдесетих година 19. века донео је прве законе о социјалном систему у Европи, основао централну банку и увео јединствену валуту. Међутим, није подносио уставна ограничења. Његов положај зависио је од подршке круне, те кад су Вилхелм I и његов син Фридрих III умрли 1888. године, Бизмарк се сукобио с 44 године млађим Вилхелмом II. Под притиском цара и политичара екстремно склоних немачком империјализму, Бизмарк је поднео оставку 1890. и пун горчине повукао се из јавног живота. Умро је у Фредрихсруху 30. јула 1898. године.