Izvor: Objava, 19.Jul.2019, 23:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Српски кнез и деспот Стефан Лазаревић био је шесто, а прво мушко дете кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Рођен је у Крушевцу 1377. године. Стефан је имао дванаест година када је почео да влада као кнез после Лазареве погибије у Косовској бици. С почетка, државне послове, у Стефаново име, водила је његова мајка кнегиња Милица, мудра и трезвена жена. Прилике у којима је Стефан наследио српски престо биле су веома сложене и тражиле су вештог човека, а не дете. Стефановом младошћу покушао је да се окористи његов зет Вук Бранковић како би он преузео главну власт у Србији. Са севера прети опасност од Угарске. Чувајући престо за сина, кнегиња Милица је признала врховну власт султана Бајазита I и најмлађу кћер Оливеру дала у султанов харем за кадуну. То је Србији у том тренутку било једино могуће решење. Године 1393. кнез Стефан Лазаревић узео је власт у Србији. Припадао је групи најобразованијих људи свога времена у Европи. Улаже огромне напоре да обнови опустошену земљу, али је своју политику морао да потчини султановој вољи и, као вазал, учествује у његовим ратовима. Није учествовао у освајањима у Грчкој, али када су Турци предузели поход у Влашку против војводе Јована Мирче, Стефан уз краља Марка и Константина Дејановића учествује у бици на Ровинама 1395. године. У бици код Никопоља 1396. Стефан учествује са својим одредом и знатно доприноси султановој победи над крсташком војском на челу са угарско-хрватским краљем Жигмундом.

У крвавој бици код Ангоре, 28. јула 1402. године, двадесетпетогодишњи кнез Стефан Лазаревић је показао изузетно јунаштво борећи се против татарског кана Тимура Тамерлана. То јунаштво признао му је и сам Тамерлан, после Бајазитовог пораза. У бици код Ангоре пао је и сам Бајазит у Тамерланово ропство, а Стефан је издејствовао пуштање на слободу своје сестре Оливере из султановог заробљеног харема. Битка код Ангоре и турски пораз тесно су повезани са унутрашњим сукобима у Османском царству. После заробљавања Бајазита само је остао европски део царства нетакнут. Азијски део царства био је у расулу. Султан Сулејман, као наследник престола, покушава да бар у европском делу осигура власт и припреми се за даљу борбу. У бици код Ангоре, поред кнеза Стефана Лазаревића, учествују као вазали и његов брат Вук Лазаревић и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковић, синови Вука Бранковића. По повратку, са својим трупама, Стефан је у Цариграду од византијског цара Јована свечано дочекан и добија титулу византијског деспота (1402), прву титулу после царске. Ту је деспот Стефан Лазаревић први пут срео и своју будућу жену Јелену, сестру византијске царице Евгеније, са којом се венчао 1405. године. После битке код Ангоре, стицањем деспотске титуле, деспот Стефан Лазаревић води самосталну политику и поново тражи савезнике у хришћанским државама, пре свега у Угарској. Врло јаке борбе око власти у Србији, у којима учествују готово сви чланови владарског дома, и заједничка опасност од Турака 1403. приближавају Стефана и краља Жигмунда. Као савезник Мађара добио је Стефан Мачву, Београд и феудалне поседе у Угарској.

Деспот Стефан узео је Београд за своју престоницу и уложио велике напоре да се град обнови и развије. Обновљени Београд представљао је јаку тврђаву са двоструким зидинама и пет утврђених кула, од којих су три биле на брду, а две на Дунаву. Између ове две куле налазило се ланцима затворено пристаниште. Град је бранила артиљерија и најамничка војска. Изван града налазило се предграђе у коме су живели трговци и занатлије. Деспот је у Београду подигао цркву и болницу и настојао да што већи број Срба из читаве земље ту насели. Борбе око власти између Деспота Стефана и брата му Вука у пуној снази избијају нарочито после смрти кнегиње Милице 1405. године. У ту борбу мешају се и Турци и настаје изузетно велика пљачка српских земаља. Деспотовина је доведена у ситуацију да поново прихвати неке од вазалских обавеза: плаћање данка и слање помоћних трупа. Помажући краља Жигмунда у Босни, деспот је заузврат добио важан рударски град Сребреницу, 1412. године. Исте године деспот Стефан Лазаревић се измирио са својим сестрићем Ђурђем Бранковићем, спремајући му наследство престола, пошто сам још није имао потомка. Године 1421. изумрла је династија Балшића и деспот Стефан Лазаревић је наследио целу Зету као ујак последњег Балшића, Балше III. До краја живота, деспот Стефан је успео да Србију знатно обнови, привредно, војнички и политички оснажи. Стефан Лазаревић је умро 19. јула 1427. године, у педесетој години живота, од срчане капи, у лову, у селу Глава.

Стефан Лазаревић је био висок и стасит, па је у народу остао упамћен као Стефан Високи. Уз стас, карактерисала га је и велика умност и склоност ка уметности. Манастир Манасија био је његова задужбина и велико средиште књижевног живота, где су се писале нове књиге и преписивале старе, што се назива именом ресавска школа. Стефан Лазаревић је скупљао учене људе и надарене уметнике из свих покрајина, и то не само из Србије већ и из покорених делова Грчке и покорене Бугарске. Стефан се и сам бавио књижевношћу. Иза њега је остала изузетна лирска песма "Слово љубве". Његов је и натпис на мраморном стубу на Косову пољу. О деспоту Стефану Лазаревићу написао је опширну биографију најученији човек из тога времена Константин Филозоф 1431. године.