Izvor: Objava, 17.Jul.2019, 09:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГРАЂАНСКИ РАТ У ШПАНИЈИ

Шпанију су након Првог светског рата потресали политички немири. Заоштравање борбе за демократизацију и слободу, револуционарна опасност и дуга борба против Абдела Крима, вође покрета за независност у северном Мароку, шпанском протекторату, ослабили су парламентарну монархију и то је довело до државног удара генерала Мигела Прима де Ривере 1923. Он је увео личну диктатуру коју је краљ Алфонсо XIII толерисао. Унаточ успешном завршетку Мароканског рата, морао је да одступи 1930. због нерешених друштвених проблема и превеликог оптерећења економије двадесетих година. У споразуму из Сан Себастијана 1930. године, републиканске политичке странке, као и интелектуалци попут Хосеа Ортеге и Гасета, одлучили су да свргну монархију. Успели су 1931. и краљ је морао да напусти земљу. Проглашена је Република Шпанија. Али је републиканска влада задржала монархијски апарат и командни кадар у војсци. Она није на време и енергично спречавала организовање фашистичких одреда. Црква и крупна буржоазија водили су демагошку борбу против револуционарног покрета и комунизма. Због тога, као и због поткупљивања гласача, разних превара и терора контрареволуционарних снага, на изборима 1933. године победиле су реакционарне десничарске странке. Нова влада је систематски уништавала тековине буржоаско-демократске револуције: враћала земљу велепоседницима и цркви, одузела аутономију Каталонији, прогонила Комунистичку партију и ослободила затворене монархисте.

Револуционарни покрет радничке класе онемогућавао је да се реакција учврсти на власти. Да би пружиле што успешнији отпор прогресивне партије су формирале Народни фронт. На парламентарним изборима фебруара 1936. године Народни фронт је однео велику победу. Нова влада Народног фронта наставила је политику реформи републиканске владе у периоду 1931-1933. Радници су добили плаћени годишњи одмор, а социјално осигурање уведено је и за пољопривредне раднике. Влада је прилично енергично спроводила аграрну реформу, одвојила цркву од државе и ширила мрежу државних школа. Велепоседници и крупна буржоазија уплашени за своје класне интересе припремили су удар против демократске републике. Десница која је доживела пораз на изборима заснивала је своју будућност на реакционарним тоталитаристичким националистичким организацијама и војсци. Фашистичка Немачка и Италија активно су их помагале.

Побуна против законите владе започела је у јединицама шпанске колонијалне армије у Мароку, пучем што га је десничарски генерал Франсиско Бахамонде Франко изазвао ноћу 17/18. јула 1936. Пучистима су се придружили војни гарнизони у целој Шпанији. У неким местима (Мадрид, Барселона, Валенсија, Малага) део војске је остао одан влади. Пучистима су се супротставили и наоружани радници. Франко је своје трупе немачким и италијанским бродовима пребацио из Марока у Шпанију, где су побуњеници већ били овладали северозападном Шпанијом и делом Андалузије.

Влада Народног фронта, чији је председник био Ларго Кабаљеро, најутицајнија личност социјалистичког покрета у Шпанији, окупила је широке народне масе, наоружала раднике и формирала Народну милицију. Отпор шпанског народа се разбуктавао и фалангистичка контрареволуција, иако снажно подржавана од фашистичких сила Немачке и Италије, није успела да одмах обори републиканску владу и приграби власт. Вођа побуњене реакције генерал Франко успео је да се одржи на југу Шпаније. Он је образовао своју владу са седиштем у Бургосу. Своју војску је снабдевао преко база у Португалији. Побуњенички главни штаб у Лисабону упућивао је у Шпанију оружје и муницију коју су Италија и Немачка слале генералу Франку. Италија је упутила 8.000 а Немачка 10.000 војника у помоћ фашистичкој клики побуњених генерала и домаће реакције.

Развој ситуације у Шпанији јасно је показао целој прогресивној јавности у свету да се, поред борбе за слободу и независност Шпаније, истовремено води битка против међународне фашистичке реакције. Симпатије народних маса у свету биле су на страни шпанског народа. Зато су комунисти и други слободољубиви антифашисти из целог света, као добровољци, одлазили у Шпанију да помогну у одбрани националне независности. Они су дошли из 54 земље и сврстали се у интернационалне бригаде, које су одмах ступиле у одбрану републиканске Шпаније. У тим јединицама
се борило око 30 хиљада бораца.

Унаточ међународном протесту због насумичног бомбардовања баскијског града Гернике, које су Немци извели у априлу 1937. године, нефашистичке владе европских земаља држале су се по страни. Генерал Франко, који је већ знатне снаге пребацио из Марока а појачавао и снабдевао своју војску преко Португалије, могао је започети велику офанзиву против снага републиканске владе. У Шпанији се настављала неравноправна борба. Поред тога дошло је и до унутрашњих трвења у Народном фронту и његовој влади. Изнутра подриване и тешким ратом исцрпљене републиканске снаге нису могле спречити да стално појачаване Франкове трупе заузму територију између Барселоне и Валенсије 1938. године и на тај начин дотад јединствену републиканску територију пресеку на два дела. После пропасти очајничког напада републиканаца, побуњеничке снаге су у борбама у зиму 1938-39. овладале Барселоном и целом Каталонијом. Оне су, у четири колоне, наступале у правцу Мадрида. Франко се тада хвалио да у самом граду у његову корист дејствује "пета колона". Фашистичке снаге су 28. марта 1939. овладале Мадридом. Тиме је престао организовани отпор републиканских снага, а Франко је 1. априла 1939. објавио крај рата.

Фашистичкој Немачкој и Италији шпанско ратиште је послужило као полигон за проверу њихове војне доктрине. Политика неутралности и немешања у шпански грађански рат, коју су водили Друштво народа, Велика Британија и Француска, омогућила је
интервенцију фашистичке Немачке и Италије и олакшала Хитлеру и Мусолинију да у Шпанији успоставе тоталитарну фашистичку диктатуру са генералом Франком на челу.