Izvor: Objava, 14.Jul.2019, 09:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

У предвечерје револуције Француска је краљевина према божанском праву. Апсолутни владар, краљ, влада помоћу министара и савета које сам именује.

Године 1787, Лују XVI су 33 године. Ожењен је Маријом Антоанетом, кћерком Марије Терезије. Благајна краљевства у великим је тешкоћама. Међу највећим расходима је помоћ америчким устаницима (две милијарде ливри!), што ју је краљ доделио да би осујетио британску надмоћ. Краљ намирује расходе позајмицама од банкара и убирањем пореза унапред које плаћа искључиво трећи сталеж. Суочени са сталним мањком, министри финансија предлажу уједначено опорезивање племства и свештенства. Попут својих претходника, министар Ломени де Бријен сукобљава се с париским парламентом који одбија његове предлоге наглашавајући да само Општи сталежи - свештенство, племство и трећи сталеж - имају право уводити нове порезе. Како су се заступници у парламенту домогли племићких титула и служби, то су желели надзирати рад краља. Луј XVI их је због тога протерао у провинцију. У знак протеста, они су подстакли побуне народа у Рену, Паризу, Бордоу, Греноблу... Краљ попушта и сазива Опште сталеже 1. маја 1789. Политичким се немирима придружује тешка економска криза. Након поплава године 1787, град и олуја уништавају летину 1788. Цене хлеба муњевито расту, а приходи сељака опадају. Ослабљени конкуренцијом британске робе, власници фабрика текстила отпуштају раднике. Сиротиња је присиљена да проси по селима. У пролеће 1789. дашак наде пренуо је све људе. У свим градовима и селима краљевства, сазвана су три сталежа (свештенство, племство и трећи сталеж) да изаберу 1.139 заступника који ће саставити књигу жалби. Сељаци, који чине већину становништва, захтевају укидање права на племићке дажбине, црквену десетину, порез на со.

Општи сталежи почињу с радом 5. маја 1789. године у Версају. Убудуће ће трећи сталеж имати исто толико заступника као и племство и свештенство заједно. Међутим, кад би се гласало по сталежима, а не појединачно, трећи би сталеж увек остајао у мањини! Да би се то избегло, заступници трећег сталежа проглашавају се 17. јуна Народном скупштином. Окупивши се 20. јуна у сали Же д'пом, заступници се заклињу да се неће разићи док не донесу устав. Недељу дана касније, Луј XVI наређује свештенству и племству да се прикључе Народној скупштини која тиме постаје Уставотворна народна скупштина.

КРАЈ СТАРОГ ПОРЕТКА

Неимаштина и глад харају Паризом, а народ узнемирује 20.000 краљевих војника који круже око престонице. Краљ 12. јула опозива министра Некера, сматрајући да је превише склон реформама. Страхујући од завере племства, патриоти су опљачкали складишта оружја те 14. јула заузели Бастиљу, складиште муниције. Након те побуне, која је означила почетак Француске револуције, родољубиви грађани оснивају националне гарде у сваком граду.

У унутрашњости се шире гласине да је племство унајмило разбојнике-потпаљиваче који би требало да униште жетву. Подстакнути тим гласинама, уплашени се сељаци наоружавају између 20. јула и 6. августа. Наступило је раздобље Великог страха.

Сељаци крећу на дворце и на ломачама спаљују пронађене властеоске повеље. Заступници племства изгласавају у ноћи 4. августа укидање властитих привилегија, чиме је срушен стари поредак. Сељаштво је ослобођено опорезивања на земљу. Грађанско приватно власништво ликује. Од тог времена славне племићке породице крећу у емиграцију, где настоје уверити стране владаре у нужност војне интервенције. У јесен 1789. краљ још није потврдио одлуку о укидању племићких привилегија и Декларацију о правима човека и грађанина. Око 5.000 жена из Париза креће у Версај. Краљевска се породица, заједно с Уставотворном народном скупштином, мора преселити у Париз који је постао средиште револуције. Француска је уставна монархија од 1791. до 1792. године. Имућни грађани бирају Скупштину која ограничава краљеву власт. Краљу преостаје само право вета које му омогућава одлагање провођења неких закона за две до шест година.

Уставотворна народна скупштина одузима свештенству добра, да би продајом тих "народних добара" напунила државну благајну. Она су била јемство за нови папирни новац, асигнате. На Марсову пољу, 14. јула 1790. у присуству Луја XVI, уприличена је величанствена прослава уједињења Француске. Верује се да је револуција завршена... Но, то је тек привид. Изгласавањем одлуке да се и свештенство подвргава грађанској уредби, којом се именовање свештеника и бискупа ставља у надлежност државе, не решава се ништа. Папа то 1791. осуђује те се свештенство дели на присталице и противнике грађанске уредбе. Економске и политичке тешкоће постају све изразитије, што изазива расцеп чак и међу револуционарима. Тада ничу клубови у којима се састају грађани и санкилоти да би расправљали о одлукама које треба донети. У Паризу се Робеспјер и Брисо прослављају у јакобинском клубу, повезаном са 3.000 огранака у провинцији. Популарније је учлањивање у Клуб кордељера у коме народ пљешће иступима Дантона и Мараа. Неуспело краљево бекство 20. јуна 1791. продубљује раскол међу патриотима. Дана 17. јула, Лафајет наређује војницима националне гарде да на Марсову пољу пуцају на демократе - кордељере који су се окупили да потпишу захтев за опозив краља. У октобру је изабрана нова, Законодавна скупштина.

РАТ И ТЕРОР

Жирондински министри и посланици мисле да само рат може поново ујединити Французе. С друге стране, Луј XVI и Марија Антоанета прижељкују пораз у рату у нади да ће тако краљу вратити апсолутистичку власт. Скупштина 20. априла 1792. објављује рат Аустрији, а 11. јула објављује да је отаџбина у опасности. Почетком августа, 48 париских секција санкилота тражи свргнуће краља због сумњи да је у дослуху с непријатељским војскама. Дантон и Робеспјер организују устанике те они заузимају краљевски дворац Тиљерије. Законодавна скупштина изгласава хапшење краља и сазив нове скупштине, Конвента, која је изабрана општим гласањем. На границама се нижу пораз за поразом, и аустријско-пруске трупе улазе у Француску. Паришки ће санкилоти масакрирати 1.300 затвореника оптужених за контрареволуцију. Један дан након победе над Прусима и Аустријанцима код Валмија, 21. септембра, Конвент укида краљевство. Међутим, избија сукоб између жирондинаца, заступника економских слобода, и монтањара, присталица опорезивања прихода. Погубљење краља почетком године 1793. изазива рат Француске са савезом европских држава (Прва коалиција) предвођених Великом Британијом. Унаточ томе што је регрутовала 300.000 људи, француска војска доживљава бројне поразе. У марту сељаци у Вандеји дижу се на устанак да би се супротставили регрутацији. Десет месеци трајаће жестоки герилски рат против "плавих", тј. републиканаца. У револуционарним данима од 31. маја до 2. јуна присталице монтањара уклањају жирондинце из Конвента и са власти. Ускоро 60 департмана приступа жирондинцима и устаје против Конвента. Да отклони ту опасност, Одбор јавног спаса, основан у априлу 1793, успоставља праву диктатуру. Озакоњен је државни терор током кога је више од 40.000 "непријатеља револуције" послато на гиљотину. У свакој се комуни задужују Одбор опште сигурности и Револуционарни одбори да сачине спискове сумњивих и да их похапсе. У септембру, под притиском "бесних" Жака Руа, револуционарна војска санкилота задужена је да надзире снабдевање великих градова. Под вођством јавног тужиоца Фукије-Тенвила, Револуционарни суд покреће велике судске процесе против краљице и жирондинаца... У сваком департману специјална тела Одбора јавног спаса строго примењују његове одредбе: Фуше је у Лиону дао погубити 2.000 жирондинаца и ројалиста. На економском плану владавина терора уводи још строже отимање добара (реквизицију) и одређивање надница и цена (максимирање), али те мере само повећавају трошкове живота. У пролеће 1794, страхујући од побуне, Робеспјер хапси ебертисте који су желели искористити незадовољство народа. Неколико дана касније, даје погубити Дантона и Камија Демулена који су захтевали укидање терора.

КРАЈ РЕВОЛУЦИЈЕ

На границама француска војска побеђује код Ондскота, Ватињија, Флериса. Међутим, 22. преријала II године револуционарног календара (10. јуна 1794), Одбор јавног спаса изгласава окрутни закон којим се оптуженоме одузима право на адвокатску помоћ, означивши почетак ере "великог Терора". Тако је револуција, коју је покренуло грађанство да би истиснуло аристократију као управљачку класу, изашла из нормалних токова и био је потребан повратак реду и законитости. Дана 9. термидора II године (27. јула 1794), све струје Конвента оптужују Робеспјера и његове сараднике, хапсе их и следећег дана шаљу на губилиште. Терор је тако окончан, што је означило и крај Француске револуције.