Izvor: Objava, 04.Jul.2019, 17:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ДЕКЛАРАЦИЈА О НЕЗАВИСНОСТИ

Декларација о независности (Dеclаrаtiоn оf Indеpеndеncе) из 1776. године је документ којим су основане Сједињене Америчке Државе као самосталан субјекат. То је истовремено и први акт уставног карактера у свету, у коме су забележена нека важна права и принципи, пре свега идеја народног суверенитета. Декларацијом је означено одвајање од Велике Британије и проглашена потпуна независност 13 бивших колонија. У складу са тим, прокламована су основна начела владавине у новој држави и главни принципи америчке демократије, да би они потом били уграђени у Устав САД из 1787. године и његове амандмане, који су остали на снази све до данас. На тај начин су бројне одредбе Декларације о независности које се односе на права народа и грађана у потпуности сачувале свој значај и важење, премда су већ старе скоро два и по столећа.

Крајем XVI и током XVII века, упоредо са интензивном колонизацијом, европске државе су на тлу Северне Америке заснивале и своју колонијалну власт: Енглеска још 1584. године оснивањем колоније Вирџиније, Низоземска формирањем Нове Низоземске и града Нови Амстердам (1614. године), а Француска оснивањем Квибека (1608. године). Бројно далеко надмоћнији, Енглези су најпре истиснули Низоземце, а потом и Французе, тако да су у другој половини XVIII века контролисали целокупну источну, атлантску обалу. Од десет енглеских колонија, колико их је било у XVII веку, њиховим спајањем и раздвајањем је у другој половини XVIII века издиференцирано 13 колонија. Неке од њих су биле власништво појединих породица (Мериленд, Пенсилванија, Делавер), неке сасвим самоуправне (Конектикат, Род Ајленд), док се највећи број налазио под непосредном управом Круне (Вирџинија, Масачусетс, Њујорк, Њу Џерси, Њу Хемпшир, Јужна и Северна Каролина и Џорџија). У већини ових (укључујући и колоније које су припадале компанијама које су их оснивале), управа и положај колоније је био одређен краљевим повељама. На челу управе био је гувернер: у крунским колонијама га је постављао краљ, у приватним власници, а у самоуправним скупштина колоније. У свим колонијама законодавни орган је била колонијална скупштина, али је на њихове одлуке британска круна имала право вета. Судски спорови су се решавали према енглеском општем праву (cоmmоn lаw) и законима британског Парламента и краља (stаtuте lаw). Колоније су биле неуједначене у погледу економског развитка: оне које су се налазиле северно од реке Потомак (која раздваја Мериленд и Вирџинију, пресецајући данас и главни град САД Вашингтон), развиле су мануфактуру, трговину, бродоградњу, рударство и ситни фармерски посед, док је у јужним колонијама преовлађивао крупни земљишни посед и плантажерска производња (дувана, памука, пиринча), базирана на робовској радној снази.

Велика Британија је разним мерама кочила економски развитак нарочито северних америчких колонија, желећи да их задржи као извор сировина и своје тржиште. Још је средином XVII века трговина колонија законским актом скоро сасвим ограничена и усмерена на Енглеску, до те мере да су чак спречавани њихови међусобни трговачки односи. Колонијама је забрањено издавање новца, Закон о пловидби је предвиђао да се роба из Европе могла увозити само на енглеским бродовима. Током XVII века колонистима је забрањено насељавање широких пространстава западно од Алигенских планина, која су проглашена поседом енглеске круне. Ограничена је мануфактурна производња извесних производа (текстил, гвожђе), а одређени производи су се могли извозити искључиво у Велику Британију (дуван, памук). Законом о таксеним маркама (Stаmp Аct) из 1765. године британски Парламент је предвидео нови порез који се наплаћивао за све уговоре, судске, јавне и трговачке послове, па чак и за новине и књиге, карте и коцке за играње, у форми таксених марака односно посебног пореског печата, којим су они морали бити снабдевени.

То је био повод за прве немире: колоније су одбиле да плаћају ове таксе и започеле су бојкот британске робе. Британски Парламент је морао да опозове овај закон, али је убрзо донео нови (Тоwnshеnd Аct), којим су наметнути високи порези када се из Велике Британије извозе хартија, чај, стакло и још неки производи. Нарасло незадовољство доводи и до првог сукоба између колониста и британских трупа (тзв. бостонски масакр) и новог таласа бојкота британске робе. Велика Британија је отуд принуђена да укине и те нове порезе, изузев пенија на сваку фунту чаја, желећи да кроз тај преседан сачува себи право на опорезивање колонија. Убрзо потом долази до чувене "Бостонске чајанке" (Bоstоn Теа Pаrty) децембра 1773. године када је британска влада, у жељи да спасе Источноиндијску компанију од банкротства, покушала да јој омогући монопол на америчком тржишту и продају чаја без плаћања царине. Група младих колониста прерушених у Индијанце попела се на бродове и побацала целокупан товар чаја у море. Уследила је британска репресија у облику "пет неподношљивих закона", којима је затворена бостонска лука док није плаћен чај, појачана војска, укинута је повеља која даје аутономију Масачусетсу, одређено да се судски поступак против оних који крше ове прописе воде у Великој Британији. Колонисте је посебно узбудио Закон о Квибеку 1774. године, који је територије између река Охајо и Мисисипи прогласио делом провинције Квибек, премда су их Вирџинија и Пенсилванија сматрале својима.

Због свега тога је скупштина Вирџиније позвала колоније да се састану у Филаделфији на Првом континенталном конгресу септембра 1774. године, који је окупио педесет и пет делегата из дванаест колонија. Изузев Џорџије биле су заступљене све колоније. На Конгресу је дошла до изражаја подељеност међу колонистима, од којих су се једни залагали за лојалност према Великој Британији (обично гувернери и управљачки слој, део трговаца и индустријалаца), док су други, патриотски оријентисани, желели потпуни раскид. Њихове радикалније идеје о уједињењу колонија и прекиду трговине са Великом Британијом су се гласно чуле на Конгресу, али је преовладала најумеренија струја која се залагала за законске облике борбе против британске политике. Упућена је молба краљу да утиче на владу да промени став према колонијама. Ипак, 14. октобра 1774. године доноси се Декларација о правима и жалбама. У њој се указује да сви Енглези имају право на живот, слободу и својину, те да та права припадају и колонистима. Уз то се наводе и примери њиховог кршења и исказује спремност колонија да удруженим снагама бране Масачусетс уколико против њега буде употребљена сила, чиме је наглашена бескомпромисност америчких настојања. Ова је декларација представљала директну претечу Декларације о правима државе Вирџиније из 1776. године, Декларације о независности, као и првих десет амандмана на Устав из 1787. године односно тзв. америчког Била о правима.

Британски Парламент, међутим, није био спреман да ограничи своја права у односу на колоније, а краљ Џорџ III (владао 1760-1820) јасно је ставио до знања да се колоније морају покорити. До првог оружаног сукоба је дошло 1775. године код градића Лексингтон и он је означио почетак особене америчке револуције односно Рата за независност, који је окончан тек мировним уговором у Версају 3. септембра 1783. године, када је Велика Британија признала независност САД.

У таквим околностима се састао Други континентални конгрес маја 1775. године. Било је присутно 65 делегата којима се у септембру придружило још пет из Џорџије. После доста неодлучности, у јуну је била донета одлука да све колоније започну оружану борбу, при чему је за врховног заповедника америчке војске наименован Џорџ Вашингтон. У једанаест колонија, које су имале краљеве гувернере, дошло је до њиховог смењивања и саме колоније су поставиле сопствене органе власти.

Током 1776. године неке од колонија већ су прогласиле своју независност и отцепљење од Велике Британије. Прва држава која је то учинила била је Вирџинија. Јуна 1776. године она је усвојила Декларацију о правима од 16 чланова и Устав, у чијем су састављању одлучујући утицај имали Џемс Медисон, Џорџ Мејсон, док је Томас Џеферсон саставио подужу преамбулу у којој се, слично као и мало доцније у Декларацији о независности, наводе неправде које је британски краљ учинио према колонистима. Међутим, за разлику од Декларације о независности, то је био први уставни документ модерне Америке који је превасходно био окренут личним правима и слободама. Вирџинијска Декларација о правима је била знатно обухватнија и целовитија од својих енглеских претеча на које се угледала: она је укључила заштиту многих нових права, која се нису појављивала у ранијим сличним документима (нпр. слобода штампе, неповредивост личности и стана, итд.). Касније ће се још седам државица угледати на њу, тако да ће усвојити уставе који у својим уводима садрже "Билове о правима" са углавном истоветним начелима као и у Декларацији државе Вирџиније.

У исто време постало је јасно да ће се британској војсци Американци успешно одупрети уколико од 13 колонија створе јединствену државу. Идеја о уједињењу колонија није била нешто ново, јер је Бенџамин Франклин изнео још педесетих година XVIII века пројект једне такве федерације. Сазревању свести о неопходности дефинитивног кидања са британском круном видно је допринео и политички трактат Томаса Пеина "Здрав разум" ("Cоmmоn Sеncе"), у коме је образложена не само неприродност тесне везе са матицом земљом, него и монархије као облика владавине. Најзад, замењен је један број неодлучних делегата Конгреса, тако да су коначно сазрели услови за доношење радикалне одлуке.

Представник Вирџиније Ричард Хенри Ли подноси 7. јуна 1776. године Другом континенталном конгресу предлог резолуције у којој се захтева слобода и независност колонија. Конгрес је 11. јуна оформио комисију, коју су сачињавали Џон Адамс, Томас Џеферсон, Бенџамин Франклин, Роџер Шерман и Роберт Ливингстон, са задатком да припреми нацрт Декларације у којој би била изложена основна опредељења у складу са том резолуцијом. Дискусија о предлогу Лија настављена је и 2. јула прихватиле су га све колоније осим Њујорка. Далекосежна одлука о проглашењу САД као самосталне државе саопштена је свету 4. јула 1776. године у Филаделфији кроз Декларацију о независности. Тај датум се у САД слави као највећи национални празник - Дан независности (Indеpеndеncе Dаy). Декларацију је потписао председник Другог континенталног конгреса Џон Хенкок, одштампана је и прочитана наглас окупљеној гомили, а онда руком написана на пергаменту који су потписали 56 делегата. Тај оригинални текст Декларације о независности чува се у Вашингтону, у згради Националног Архива. Изложен је заједно са другим важним документима из америчке историје у специјалној стакленој, херметички затвореној витрини која је испуњена хелијумом. Звоно слободе, које је огласило потписивање Декларације о независности, представља туристичку атракцију Филаделфије, постављено у близини тзв. Дворане независности односно старе скупштинске дворане државе Пенсилванија, у којој је Декларација усвојена.

На текст Декларације о независности највећим делом је утицао адвокат и плантажер из Вирџиније Томас Џеферсон, који је уз Џорџа Вашингтона и Бенџамина Франклина био један од најистакнутијих устаничких првака, а касније потпредседник (1797-1801) и председник САД (1801-1809). Декларација о независности се заснива на тада веома популарним концепцијама школе природног права, при чему се Џеферсон нарочито ослањао на ставове Џона Лока да је политичка власт обавезна да служи јавном добру и мисао Жан-Жака Русоа о народном суверенитету. Ова школа је, као теоријска подлога грађанских револуција, полазила од идеје да за све људе и у свим временима важе одређена универзална права дата од природе, попут природних закона, али да у извесним историјским околностима тзв. позитивно - постојеће право није у складу са тим идеалом, општеважећим правом. У таквим случајевима, с обзиром да легалитет власти почива у народу, сам народ има право на побуну, тј. да захтева усклађивање позитивног права са начелима природног права. Међу тим правима која људима припадају према природним законима, теоретичари ове школе су нарочито истицали, поред народног суверенитета и права на револуцију, и право на живот и слободу, једнакост, равноправност, неограниченост приватне својине. Томас Џеферсон је у Декларацији о независности томе придодао и право на тражење среће (а испустио је став о приватној својини, пре свега с обзиром на укорењеност остатака феудалних схватања у погледу земљишне својине, посебно на Југу). Притом је морао да одустане и од намере да у Декларацију о независности унесе и став којим се осуђује ропство, јер су робовласници са Југа запретили да ће у том случају одустати од борбе.

У скаду са тим, Декларација о независности у свом уводном делу формулише у основним цртама опште филозофско-политичке идеје школе природног права, на основу којих су се и до тада оспоравали апсолутна власт монарха и феудалне привилегије. У Декларацији, поред поменутих "природних права", Џеферсон посебан значај даје идеји о праву народа на самосталност и слободан избор система владавине. У другом делу Декларације о независности наводи се 27 примера повреда таквих права, које је учинио британски краљ Џорџ III према колонистима, доказујући тиме да је његова власт била тиранска. Пажњу посебно привлачи околност да сву одговорност за настале сукобе Декларација о независности сваљује на Круну не окривљујући ни једном речју британски Парламент, који је доносио спорне законе. Џеферсон је ово учинио зато што је Континентални конгрес био усвојио теорију да Парламент никада није имао било какву власт над колонијама, и да је оданост Круни њихова једина законита веза са Великом Британијом. Најзад, у трећем делу Декларације се, на основу свих набројаних краљевих повреда и понашања супротног природним правима колониста, изводи закључак да је због тога неминовно кидање веза са британском круном, те се објављује свету:

"Према томе, ми, представници Сједињених Држава, окупљени на општем Конгресу, позивајући се на Врховног судију света да буде сведок праведности наших намера, а у име и по овлашћењу добрих народа ових колонија, свечано објављујемо и изјављујемо да ове уједињене колоније јесу, што по праву треба да буде, слободне и независне државе, да су разрешене сваке покорности британској круни, и да све политичке везе између њих и државе Велике Британије јесу и треба да буду потпуно прекинуте; и да као слободне и независне државе оне имају пуну власт да воде рат, закључују мир, склапају савезе, уређују трговину, и врше све остале делатности и ствари које независна држава има право да врши. И са чврстим уверењем у заштиту божанског провиђења, ми се заветујемо својим животима, својом срећом и својом светом чашћу да ћемо подржавати ову декларацију."

Декларација о независности је значила важан корак у даљој борби за осамостаљење САД. Након ње су многе колоније почеле да се успостављају као самосталне државе и доносе своје уставе са Декларацијом о правима у својим уводима (Пенсилванија, Делавер, Мериленд, Вермонт, итд.). Све је то убрзало успешан исход рата са Великом Британијом и коначно формирање заједничке државе. Одмах по усвајању Декларације о независности Конгрес је почео да разматра тзв. Чланке о конфедерацији (Аrticlеs оf Cоnfеdеrаtiоn) у којима су изложене основне црте будућег државног уређења (мада не и одредбе о заштити личности). Тек после првих важнијих победа над британском војском, у новембру 1777. године они су били усвојени и упућени државицама на ратификацију. Тиме је био утрт пут, додуше прилично кривудав и трновит, ка доношењу првог америчког Устава, који је ступио на снагу пошто су коначно тек 1. марта 1781. године, још увек у ратним условима, све државице ратификовале Чланке о конфедерацији.

Декларација о независности је прокламовала нека основна начела грађанског друштва, руковођена додуше пре свега потребом да се конституише национална независност, али ипак истичући истовремено и нека права грађана. Она је први уставни документ у историји у коме је нашла место идеја народног суверенитета, право на револуцију и смењивање тиранске власти. Њоме су постављени темељни принципи америчке демократије, који су доцније разрађени у Уставу САД из 1787. године и његовим амандманима. Декларација о независности је извршила снажан утицај не само на даљи уставни развитак САД, него и на борбу за демократске односе у Европи, посебно у току Француске револуције. Њен непосредан уплив осећа се у политичким документима Француске револуције, а нарочито у Декларацији о правима човека и грађанина. Уз све то, Декларација о независности је означила не само ослобађање колонија од британске власти, него и друштвени преврат, истинску револуцију, у којој су уклоњени многи остаци феудалних односа и успостављен систем модерне грађанске демократије. Традиционална схватања о постојању наследних неједнакости и ауторитативних влада су одбачена. Нова грађанска држава која је том приликом настала, међутим, није у свом револуционарном заносу брисала све трагове прошлости. Она је сачувала ослонац на драгоцену традицију личних слобода, које су већ биле освојене у уставној историји Енглеске током претходних векова. На тим основама је изграђен специфичан амерички тип демократије и систем гарантија личних права, утемељен Декларацијом о независности, а коначно уобличен у тзв. америчком Билу о правима односно у првих десет уставних амандмана.