Izvor: Objava, 25.Jun.2019, 18:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МИР У ТИЛЗИТУ

Двадесет пети је дан месеца јуна 1807. године. Насред реке Њемен, код Тилзита у источној Пруској, њише се луксузан сплав на коме је подигнут богат павиљон, са два фронтона у венцу од свежег зеленила, са испреплетаним словима N. и А. Две војске, руска на десној обали реке а француска на левој, чије униформе светлуцају на сунцу, посматрају призор. Два чамца отискују се у исти час са двеју обала, па терана снажним завеслајима морнара прелазе удаљеност која је потанко прорачуната да би била једнака у свему. У чамцу који је оставио леву обалу реке налази се француски цар Наполеон I у пратњи свога зета Мира, великог војводе од Берга, маршала Бертјеа и Бесијера, генерала Дирока и великог штитоноше Коленкура. У чамцу који је пошао с десне обале је руски цар Александар I у пратњи свога млађег брата, великог кнеза Константина, генерала Бенигсена, кнеза Лабанова, генерала Суворова и генерал-ађутанта грофа Љевена. Два цара излазе на сплав истовремено, у 11 часова ујутро, и погледају се. Наполеон има једноставно питање: "Због чега ми ратујемо?" Александар одговара: "Величанство, ја мрзим Енглезе као и ви", а Наполеон додаје: "Кад је тако, мир је закључен". Онда се снажно загрле, пољубе и тако уђу у шатор. Две војске, постројене на супротним обалама, узвикују: "Vivе l'Еmpеrеur! Живео цар!" Цареви остају у шатору два сата. Након тога излазе држећи се под руке.

Наполеон и Александар поменутим пољупцем означили су своје помирење након рата у коме је Русија помагала Пруску против Француске. Само једанаест дана раније (14. јуна) Наполеон је поразио Русе и Прусе код Фридланда и још сви мртви нису били ни сахрањени. Овде треба још додати да Александровом савезнику, пруском краљу Фридриху Вилхелму III, није било дозвољено да присуствује преговорима, он је једино могао да натера коња у воду и да тако посматра сплав где су се састала два цара. Касније је цела Европа причала како је Александар продао пруског краља, а пруска краљица Лујза је на свечаном ручку пребацивала то Александру, а онда се и расплакала. Сада су се сви сетили заклетви које су 5. новембра 1805. године пруски краљ и руски цар Александар један другоме дали на гробу Фридриха Великог. Ту су се један другоме заклели на вечно пријатељство. Сада то више није вредело.

Колико год то изгледало нереално и неприродно, Александар и Наполеон су се ипак сусрели. И није чудно да су се ова два смртна непријатеља тако срдачно изгрлила. Цар Александар I био је највећи шармер међу владарима које је Европа тада имала, нема тога кога он својом појавом и понашањем није очарао. Александар није био добар војсковођа, више је сметао у ратном штабу руске војске него ли доприносио општим напорима, али је зато као политичар без икакве сумње био сасвим дорастао Наполеону. Разборит, немилосрдан, интелигентан, вешт, све је то био одједном, а на све то треба још додати да је био еластичан, одличан глумац који испод привлачне спољашности крије лукавство.

С друге стране, Наполеон је био изузетан глумац и познавалац људи, умео је да осети шта се којем од његових саговорника допада па се тако и понашао: "Никад и против никога нисам имао такво предубеђење; али после разговора од четрдесет минута, сва моја предубеђења разишла су се као сан" коментарисао је цар Александар сусрет са Наполеоном. Но, није то све била тек глума, Наполеон у писму својој супрузи Жозефини писаном истог дана након овог првог сусрета каже за Александра да је "врло леп, добар и млад цар; духовитији је него што се мисли". Ипак, у каснијим писмима својим пријатељима назвао је цара Александра "заводником", да је "прави византинац, лукав, окретан, лажљив; он ће далеко дотерати".

Свакако, у овим преговорима теже је било цару Александру I, он није имао толико чврсто упориште за мир као што је то имао Наполеон. Русија је рат изгубила, и река Њемен је била последња препрека коју су Французи требали прећи да би се нашли на територији Русије. Наде за било какву помоћ са стране није било. Русија као да је једина са Наполеоном у рату, Пруска је била потпуно сатрвена, а сви остали руски савезници су се измакли. Велика Британија чак ни зајам за вођење рата није хтела дати. Осим тога, Британци, иако су обећали, нису се искрцали у Холандији и Италији чиме би угрозили Наполеона. Стога је била велика умешност цара Александра што је умео да у разговорима са Наполеоном пронађе прави тон и потребне аргументе. Ту је дошла до изражаја најважнија Александрова особина, био је недовољно дубок и гибак да би могао преварити Наполеона, али довољно паметан да убрзо увиди да је и Наполеон неискрен према њему.

Но, без обзира на обострану неискреност, ипак ће доћи до мира који ће бити велико олакшање како за Русију тако и за Француску, а нарочито за руске и француске војнике који су сваки са своје обале зурили на сплав где су била њихова два цара и очекивали шта их следује - мир и повратак својим домовима, или наставак крвопролића. Мир у Тилзиту, који је означио крај дотадашњег непријатељства и престанак руског учешћа у антинаполеоновским коалицијама, склапан је од 25. јуна до 9. јула 1807. године. Најпре је 7. јула склопљен уговор о миру између Русије и Француске, а два дана касније закључен је и уговор између Француске и Пруске.

Два владара поделила су Европу међу собом. Западна и централна Европа, од Њемена до канала Ламанш, је сфера где главну реч води Наполеон, цару Александру остаје исток континента. Пруска је претрпела тешке губитке јер је од њених пољских поседа створено Велико Варшавско Војводство које је Наполеон уступио саксонском краљу Фридриху-Августу. Од пруских територија западно од Елбе створена је Вестфалска краљевина чија је круна дата Наполеоновом најмлађем брату Жерому. Пруска је морала да плати велику ратну одштету, да смањи своју армију и да затвори своје луке за трговину са Великом Британијом. Са своје стране Александар I је признао француска територијална освајања и уступио Јонска острва, али је зато од својих савезника Пруске и Шведске узео неке делове територија. У тајном делу уговора налазиле су се одредбе о склапању војног савеза између Русије и Француске; Александар је био подстакнут да заузме Молдавију и Влашку од Турака за шта му је била обећана француска помоћ, а Русија би заузврат приступила Наполеоновој континенталној блокади против Велике Британије уколико би она и даље показивала непријатељство према Француској.

Тилзит је представљао врхунац наполеоновске легенде: врхунац царства. У том моменту, Наполеон је био убеђен да је урадио нешто велико: "У пријатељству са Русијом немамо се чега бојати" био је сав његов коментар. Чак и када буде у прогонству на острву Света Јелена, он ће говорити да му је најсретнији тренутак живота био овај мир који је у Тилзиту склопио са Русијом. Заправо, он је успео да скоро целу Европу окрене против Велике Британије, чак, мислио је да је са овиме решио судбину света.

Ипак, са овим миром нису били други задовољни. Британци су га назвали издајничким, а то није било далеко од истине. Ту су сви били издајници. Французи су напустили Турску иако су је пре пола године наговорили да уђе у рат против Русије. С друге стране, Русија се није много трудила око тога да се сачува територијална целовитост своје савезнице Пруске. Но, ипак треба додати да је руски цар успео да одврати Наполеона од намере да потпуно избрише Пруску са географске карте Европе.

На крају су цареви један другоме доделили висока одликовања, најхрабријим војницима из супротног табора су такође дали одликовања, а један батаљон француске царске гарде угостио је руски Преображенски пук. Обећавши један другоме мир и вечно пријатељство, Наполеон и Александар су се растали. Вечност ће потрајати пет година.