Izvor: Objava, 21.Jun.2019, 14:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ

Николо Макијавели, италијански државник, историчар, писац и филозоф чије је име постало синоним за метод вођења политике по коме су дозвољена сва, па и нехумана средства, да би се постигао неки крупни, "узвишени" циљ, који ни сам не мора да буде увек моралан, рођен је 3. маја 1469. у Фиренци, као син једног правника из нижег племства. Животни пут био му је унапред одређен. Као и остали мушкарци из његове породице, ступио је 1498. у службу града Фиренце. Четири године пре тога, на Макијавелијев двадесет пети рођендан, војска француског краља Карла VIII протерала је моћну породицу Медичи, која је владала градом као династија. Захваљујући својим способностима, Макијавели се успео до положаја високог чиновника Фирентинске републике. Нарочито се истицао говорничком вештином и аналитичким даром. Реформисао је војску и често путовао у дипломатске мисије, на којима је сарађивао са неким од најмоћнијих људи тога доба.

У тим данима, политичка карта Италије личила је на крпару. Бројни градови-државе конкурисали су једни другима. Француска, хабзбуршко-шпанска и папска тежња за доминацијом непрестано су оптерећивале земљу војскама, плаћеницима, биткама, пустошењима и пљачкањем.

Догађаји тог времена подударали су се с једном изузетном духовном климом. Развејан је средњовековни дух, који је спасење човека тражио само у загробном животу. Људи су открили смисао и циљ живота овде и сада. Дуго после антике, поглед је опет уперен на особеност, јединственост појединца. Ово живахно и радознало виђење света захватило је сликарство, поезију, архитектуру и науке. Микеланђело је извајао свог "Давида", посвећеног култу телесног. Тицијан, Ђорђоне и Андреа Мантења сликали су ремек-дела која су надживела векове. Универзални геније, Леонардо да Винчи, остварио је пионирски рад не само у сликарству, него и у анатомији и техници. Мало касније, Ђорђо Вазари, у својим биографијама великих уметника, дао јој је име под којим ће се та епоха прославити: ренесанса.

У таквој духовној клими није изостало ни спонтано ново постављање друштвених питања. Поглед на појединца скренуо је пажњу и на заједнички идентитет, заједничку културну баштину једног народа. Родиле су се прве мисли о нацијама. Шта је најбоље за италијански народ? Како треба да се организује добра држава? Многи италијански градови-државе, често конституисани као републике, били су у рукама тирана или моћних породичних кланова. Насупрот томе, у Француској, чија је војска сваки час упадала у Италију, уместо феудалне анархије рађала се нова варијанта владања: апсолутизам.

Макијавелијева политичка каријера нагло се прекинула године 1512. Медичијеви су повратили контролу над Фиренцом. Био је то крај војне реформе коју је спроводио Макијавели. Он је састављао грађанску армију од војних обвезника, уместо тада уобичајене куповине најамне војске. Изгубивши поверење нових властодржаца, Макијавели се повукао из политичког живота и отишао на породично пољско добро, недалеко од града, и силом прилика посветио животу на селу. Водио је живу преписку и почео списатељски рад. Поред текстова о уметности ратовања и политичкој филозофији, писао је песме и чак драмска дела. Позната је његова комедија "Мандрагола".

Из писма једном пријатељу дознаје се како је изгледао Макијавелијев радни дан. Прерано пензионисани четрдесетчетворогодишњак устајао је са првим сунчевим зрацима, одлазио у шуму и дружио се с дрвосечама. Касније, прекодан је читао Дантеа и Петрарку и забављао се, како се сам изразио, њиховим "љубавним страстима". Најзад је одлазио у гостионицу и код пролазника се распитивао о новостима. Обедовао је код куће, да би се касније опет вратио у гостионицу. Тамо је с гостионичарем, месаром и воденичаром играо трик-трак, врсту друштвене игре, приликом које је често долазило до жучне препирке и свађе. Али, каже Макијавели: "Треба ми такво бесмислено пропадање да ми срце потпуно не убуђа." Увече је скидао блатњаво и прљаво свакодневно одело, те навлачио дворску одећу како би "долично одевен" одлазио у радну собу и тамо се посвећивао писању. У истом писму, Макијавели спомиње свој спис чији је радни наслов на латинском гласио "Dе principаtаbis" ("О државама"). То је "Владалац", његово најпознатије дело. "Ако вам се икад допало неко моје нагваждање, ово не би могло да вам се не допадне."

Макијавели је желео уједињење своје расцепкане отаџбине. "Владалац" је био његова визија како се такво јединство може постићи под једним сигурним државним кровом. Морао је да га оствари један "јак човек" и "Владалац" је био замишљен као упутство за употребу том човеку. На својим путовањима, Макијавели се упознао с Чезареом Борџијом (1475-1507), гладним власти, који је на њега оставио снажан утисак. Борџијино гесло било је: "Аut Cаеsаr, аut nihil" ("Или Цезар, или ништа"). Чезаре је био узор за "Владаоца". Борџија је успео да за извесно време, силом плаћеничке војске, стави под своју власт велика подручја Италије и тако уједно сломи не само моћ црквених државица, него и да сломи или потисне многе локалне владаре. Изгледало је да је у стању да потчини целу Италију. Чезаре Борџија није презао ни од свирепости ни од насиља. Многе противнике ликвидирао је помоћу плаћених убица или сам. Слично саветује Макијавели у "Владаоцу". Владар треба да покуша да буде благ, али зарад очувања власти не сме да се устеже ни од свирепости и насиља.

Нема сумње да је "Владалац" имао још један задатак: да послужи као препорука за самог Макијавелија. Јер он је чезнуо за тим да опет буде примљен у државну службу Фиренце. Није случајно посветио своје дело моћном Лоренцу де Медичију, који је могао да га врати из изгнанства. Тако је "Владалац" и пропагандни спис једног политичког саветника, који је накнадно стекао светску славу. Па ипак, иако је поново стекао милост Медичијевих и 1520. године именован за главног историчара Фиренце, Макијавелија су све до смрти (а умро је 21. јуна 1527. у Фиренци) држали ван политичке сцене.

Иако је "Владалац" написан 1513, објављен је тек 1532, значи пет година после Макијавелијеве смрти. Порука која извире из списа, да циљ оправдава средство, брзо је створила фаму о бескрупулозности дела и његовог аутора. Један од разлога био је и тај што циљ који поставља Макијавели није био учвршћивање вере, него успостављање јаке државе. За Макијавелија, основа политичког деловања не лежи у томе какав би човек требало да буде у складу с религиозним етосом, него какав заиста јесте. Макијавелијев савет да се прибегне сили као средству имао је циљ да се у несигурним временима створи сигурна држава. И уз све насиље, пред очима му лебди слика владара који штити поседе својих поданика. Модерне интерпретације термина "макијавелистички" склоне су игнорисању истанчаности његових опажања на тему односа између етике и политике.