Izvor: Objava, 18.Jun.2019, 17:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА КОД ВАТЕРЛОА

У пролеће 1814, после војног пораза у борби против удружене Европе, пропало је царство Наполеона I Бонапарте. Свргнути цар је отишао у изгнанство на Елбу. У Француској су се на престо вратили Бурбони, династија која га је изгубила током Француске револуције. Али краљ Луј XVIII владао је тако неспретно и несрећно да је Наполеон ускоро видео могућност да се врати на власт. Двадесет шестог фебруара 1815. напустио је Елбу. Пратило га је хиљаду њему оданих војника. После неколико дана искрцао се у Фрежису, код Кана, а његов пут у Париз претворио се у тријумфални поход. Људи су славили јунака славних прошлих дана, творца моћног Француског царства. Војска коју је Луј послао против њега, прешла је на Наполеонову страну и 20. марта он је ушао у Париз без испаљеног хица. "Vivе l'Empеrеur!" ("Живео цар!"), одјекивало је париским улицама.

У Бечу су представници европских сила од октобра 1814. преговарали о новом поретку на континенту. Вест о Наполеоновом повратку сместа је опет ујединила посвађане савезничке државе. Поред свих несугласица, нису хтели да опет осете Наполеонов бич. Наполеон је проглашен отпадником, а 25. марта четири главне силе (Русија, Велика Британија, Пруска и Аустрија) склопиле су савез обавезујући се да ће се борити до коначног пораза њиховог старог противника. У европској кући спремао се нови рат.

Наполеон је био свестан да је бројчано знатно слабији. У Низоземској су маневрисале две савезничке армије и очекивало се да се ускоро удруже. Једна армија се састојала од око 130.000 британских, низоземских и хановерских војника, под командом британског фелдмаршала Артура Велслија, војводе од Велингтона. До пре неколико месеци представник Велике Британије на Бечком конгресу, Велингтон је од 25. марта био главнокомандујући савезничке војске. Другу армију, пруску, са 110.000 људи предводили су фелдмаршал Гебхард Леберехт фон Блихер и његови генерали Гнајзенау и Билов.

Пошто је своју једину шансу видео у офанзиви, Наполеон је на челу војске од неких 125.000 војника кренуо у сусрет непријатељу. Две непријатељске армије још су биле удаљене десетине километара. Наполеон, као и раније убеђен у то да му ниједан војсковођа није дорастао, уздао се да ће му његова опробана тактика узастопних раздвојених напада и победа над непријатељем и овог пута осигурати успех. На претходним својим војним походима често је користио недовољну координацију противника који су склапали савезе. Убрзо се показало да ће се битка водити негде на брежуљкастом пределу јужно од Брисела. Противник ће ту свим силама покушати да му пресече прилаз граду.

Петнаестог јуна Французи су усиљеним маршем прешли границу. Французи су брзо потиснули Прусе којима је командовао генерал Гнајзенау из Шарлроа и заузели град. Наполеон је напредовао са главнином своје армије у намери да увуче Прусе у борбу, а маршалу Неју је наређено да напредује према Велингтоновим снагама. Велингтон се кретао полако и код Катр Бра окупио је само део своје армије. Наполеон није постигао потпуну победу која му је била потребна. Пруси су били окупљени код Лињија, а Наполеон их је у послеподневним часовима 16. јуна, после огорчене борбе, потиснуо са бојног поља. Гнајзенау, чији је рејон операција био далеко од Блихерових трупа, али близу Велингтонове армије, узалуд је чекао подршку. Неј је такође присилио армију савезника да се повуче у Катр Бра; међутим, ни тамо ни у Лињију савезници нису били разбијени и уништени. Потучени Гнајзенау је учинио нешто необично. Уместо да се, у складу с уобичајеном војном доктрином онога времена, повуче на почетне положаје, који су били источно, на Рајни, он се уз сагласност свог главнокомандујућег, маршала Блихера, организовано повукао на север, па је био у стању да одржи везу са Велингтоновим снагама и пружи подршку у случају потребе.

Пошто је сазнао за пораз Пруса код Лињија, Велингтон је војску повукао према Бриселу а Наполеон, уверен да је успешно дотукао Прусе, кренуо је за њим. Седамнаестог јуна, код Катр Бра, дошло је до нове битке између Наполеонових и пруских снага и победа је поново припала Французима. Велингтон је распоредио своју војску на узвишици испред села Мон Сен Жан, петнаестак километара јужно од Брисела. Преко те узвишице је водио земљани пут од Шарлроа до Брисела.

Страшно невреме с дугим пљуским, који је натапао земљу и претварао је у блато, омело је Наполеона да продужи напад. Тако је Велингтон добио времена да до сутрадан на неколико брежуљака утврди одбрамбене положаје. Истовремено је фарме и зграде на пољским добрима, у долини коју је Наполеонова војска морала да пређе на путу до његових линија, претворио у мала утврђења. Јавио је Блихеру где очекује борбу с Наполеоном, уз молбу да му пошаље појачање од два-три корпуса. Блихер, кога су због његове храбрости одавно звали "Маrschаll Vоrwärts" ("Маршал напред"), тих дана је у потпуности оправдао свој надимак. У јучерашњој бици, већ седамдесеттрогодишњем ратнику, био је погођен коњ, а он сам нашао се под њим. Међутим, ни то га није задржало. Одговорио је Велингтону да долази са целом војском, а у случају да Наполеон не удари, предложио је здружени напад на Французе.

Наполеон је у међувремену, уверен да је успешно потукао Прусе, послао свог маршала Грушија са 30.000 људи да гони непријатеља. Али Груши је изгубио додир с прогоњенима и безуспешно је лутао по терену. Пруси су се у међувремену окупили и упутили се к Велингтону.

Тек у рано недељно јутро 18. јуна престао је пљусак и сунце се пробило кроз кишна испарења и почело да суши тло. Војници и топови су се ипак једва кретали кроз мочвару. Наполеон је најзад стигао до долине, на чијим је брежуљцима преко пута чекала главнина Велингтонових снага, 68.000 људи и 156 топова. Наполеон је своју армију зауставио око два километра од Велингтонових положаја и ставио је у борбени поредак. Стратегијски развој снага био је импресиван. Шездесет четири хиљаде људи распоредило се по ланцу брежуљака, 240 топова налазило се на положају. Тле је још било мокро од кише, па је Наполеон чекао скоро до подне да буде иоле проходно. После девет сати, цар је јашући на својој белој кобили Дезире обишао своје трупе. Док је пролазио заставе су обаране, одзвањали су добоши и одјекивао је поклич: "Vivе l'Еmpеrеur!" Па ипак, Наполеон је код себе осећао оклевање какво никада раније није искусио. Тек у 11.25 Наполеон је дао знак за напад. Ово оклевање је омогућило главнини Блихерових снага од 85.000 људи и 200 топова да побегну од Француза који су их гонили и да се касније придруже Велингтону.

Битка код Ватерлоа почела је моћном артиљеријском паљбом. Покољ је трајао сатима. Наполеонова намера била је да порази Велингтона директним фронталним нападом. У 11.30 принц Жером Бонапарта, најмлађи брат Наполеонов, напао је са француском пешадијом Шато де Ужмон, на савезничком десном крилу. Кад је видео како се Британци успешно бране и да непријатељ не узмиче, Наполеон је наредио општи напад француске пешадије под заповедништвом генерала Д'Ерлона на центар савезничких снага. Низоземски војници су пред јуришом француских гренадира попустили. Британска тешка коњица под заповедништвом лорда Уксбриџа, главног савезничког команданта коњице их је спасла и у јуришу посекла доста француских артиљераца чији су топови били заглибљени у блато, али се и сама заглибила у то исто блато и била измасакрирана. Свеукупно четири и по сата је француска пешадија храбро јуришала и јуришала кроз дубоку мочвару на редове савезника али су савезнички војници са истом храброшћу бранили своје положаје. Нарочито жестоке борбе водиле су се око зграда на пољским добрима. Увидевши да пешадијом ништа не може постићи, у 16.00 часова Наполеон је наредио свеопшти напад француске коњице под заповедништвом маршала Неја; британски војници били су суочени са збијеним редовима француских коњаника који су јуришали на њих. Британци су задржали положаје, Неј је прегруписао своје људе, убацио још коњаника у борбу али и поред свега није био у стању да сломи британске редове. Војвода Велингтон, седећи на Копенхагену, старом коњу који му је био најдражи још из времена Полуострвског рата, поносно је посматрао своје лепе батаљоне распоређене у уске редове, као на сликама у уџбеницима. Обратио се свом ађутанту: "Колико је сати?" "Четири и двадесет, милорде." "Добро. Ако Пруси не закасне, битку смо добили." Пруси неће закаснити и стићи ће на време за десерт.

Од 16.00 до 18.00 одвијали су се безуспешни напади; 15.000 коњаника није било у стању да потисне пешадију. Француски топови су косили њихове редове и другови су падали, а редови преживелих збијали су се одлучно. Киша британских метака и картеча остављала је велике празнине у француској коњици. До 18 часова већ се назирао Наполеонов неуспех јер су у то време на бојно поље почели да пристижу и Пруси (Груши никада није дошао). Пруси су стигли баш у часу кад је Велингтон одбио напад тешке коњице. Наполеон је морао да помери трупе како би се супротставио пруском нападу с крила и истовремено, у последњем очајничком покушају да се пробије кроз Велингтонову армију, коначно употребио и своју последњу пешадијску резерву, Царску гарду. Њихова традиција и храброст нису били довољни; Велингтонове снаге, мада исцрпљене тешким губицима, одбиле су њихов напад. А онда је на заморену, разбијену стару гарду јурнула пруска коњица под заповедништвом генерала Цитена. Пољем је одјекнуо урлик очаја: "Lа Gаrdе rеculе" ("Гарда узмиче"). Велингтон је проценио да је то критични тренутак који треба искористити. Изјахао је до руба брежуљка, који је победоносно одбранио, и стао да маше шеширом изнад глава непријатеља који је одступао. Његови војници одмах су разумели шта значи тај тријумфални гест. За тили час су Велингтонове трупе почеле да крећу у напад и када су истовремено на бојно поље почели да пристижу Пруси у све већем броју, Французи су почели да попуштају и да узмичу. Тада је у борбу убачена надмоћна савезничка коњица која је почела да гони разбијене Французе. Наполеон је наредио повлачење, које се, међутим, претворило у неорганизовано бекство. Био је то потпуни пораз.

Велингтон је узвикнуо да је то била "најтешња победа" коју је икада видео и пустио је да војна капела још на бојишту одсвира "Gоd sаvе thе Кing". Те ноћи Велингтон и Блихер, двојица победничких војсковођа, случајно су се срели на имању "Bеllе Аlliаncе", које је лежало насред бојног поља. Блихер је предложио да добијену битку назову именом тог места. Овај назив, који значи "леп савез", био је заиста подесан. Али Велингтону се више свидео Ватерло и, пошто је он био главнокомандујући савезничких снага, његово мишљење је пресудило. Тако је назив малог села, удаљеног од бојног поља два километра, у коме је Велингтон преспавао ноћ уочи битке постао синоним за кључни Наполеонов пораз и метафора за пресудне поразе уопште. У бици код Ватерлоа, последњем великом сукобу у ослободилачким ратовима против Наполеона погинуло је 15.000 савезничких војника, од чега 7.000 британских, док је Наполеон имао 25.000 мртвих.

За победу су заслужни како храбар Велингтонов отпор, тако и оперативна Блихерова вештина. Овом другом је успело да после две битке у којима су његови борци поражени опет сконцентрише снаге, правилно маневрише и удружи се с Велингтоном у одсудном тренутку.

После пораза, Наполеон је напустио бојиште и пожурио у Париз. Двадесет другог јуна 1815. под притиском је последњи пут абдицирао.