Izvor: Objava, 16.Jun.2019, 13:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БУНА ХУСЕИНА КАПЕТАНА ГРАДАШЋЕВИЋА

Реформни покрет у Турском Царству који је крајем XVIII и почетком XIX века покренуо султан Селим III с циљем омогућавања опстанка државе, наставио се под султаном Махмудом II који је дошао на власт 1808. године. Порта се очајно борила против спољних непријатеља да би очувала Царство, а у самом Царству против моћних и самосталних паша које су угрожавале јединство државе. Порта је енергично ликвидирала банде крџалија (турских одметника), које су угрожавале ред и безбедност на Балканском полуострву, и старала се да потчини разне осамостаљене паше и покрајине.

У исто време, почетком XIX века, муслиманско племство - спахије, погранични капетани, читлук сахибије - успоставило је своју пуну превласт у Босанском пашалуку. Изложени у претходној епохи највећим ратним напорима, босански бегови су неговали култ старог реда и вере као једине бране која по њиховом мишљењу може да спречи све очигледније слабљење Царства. Сви покушаји реформи Турске од Селима III до Махмуда II у Босни су наилазили на жесток отпор.

У Босну је 1820. године упућен немилосрдни везир Али Џелалудин-паша. Он је погубио читав низ непослушних капетана и на јуриш заузео Мостар. Али, после његовог одласка (1821) опет су узели у своје руке власт локални феудални господари. Порта је 1826. године уништила јањичарски војнички ред (у самом Цариграду поубијано је преко 6.000 јаничара) и повела борбу да организује савремену европску војску. У Босни су јањичари из градова одбили да се повинују султану, видећи да ће изгубити своје повластице и утицај у земљи. Поново је велика султанова војска, овог пута под командом Абдурахман-паше, ушла у пашалук (1827) и морала да осваја велике градове. Тада је погубљено више босанских бегова него 1820. године. Порта је тада крваво угушила устанак у Сарајеву (овај град странци су називали независном јањичарском републиком). У Босни је ускоро нестало немирних јањичара и паша који су од XVIII века терорисали народ.

Порта се међутим налазила у веома тешком положају: грчки устанак и заплети са великим силама, неуспешни рат против Русије, отворена побуна скадарског Мустафа-паше, који је устао против реформи, и устанак у Египту. Рат са Русијом, који је довео Турско Царство на ивицу пропасти, спречио је султанову војску да уђе и у Босанску Крајину. Босански муслимани су настојали да избегну ратовање далеко од својих поседа, гневни због султанових покушаја да их лиши ранијих привилегија.

Управо у време када је Грчка добила независност а Србија аутономију, босански беговат одлучи да са оружјем у руци устане против реформи. Конзервативни бегови тражили су да им се у Босни остави пуна власт, без икаквих реформи и султанова мешања. Реч је била тек о зачетку једног аутономистичког покрета. За вођу покрета изаберу Хусеина Градашћевића, капетана из Градачца, једног од најкрупнијих босанских феудалаца.

Искористивши нестабилне прилике после пораза Турске у рату са Русијом, скадарски Мустафа-паша успео је да окупи велики број непријатеља реформи и привремено заузме стратешки значајне Ниш, Скопље и Софију. Иако је Мустафа-паша ускоро поражен, и у Босанском пашалуку је избила побуна непосредно изазвана неприхватањем новоуведене стајаће војске - низама. У пролеће 1831. године Хусеин Градашћевић истаче зелену заставу на највишу кулу својих двора у Градачцу, а са бедема загрмеше прангије. Био је то знак за почетак устанка. Уз капетана Градашћевића стала је већина феудалаца из Босанског пашалука. Бегови су мислили да ће им Порта, заузета тешким ратом против Египта, морати да изађе у сусрет. Неколико хиљада устаника под Хусеиновим вођством кренуло је у централну Босну где су 26. марта 1831. године заузели Травник и заробили босанског везира Морали-пашу. Везир је пред њиховим очима морао скинути низамску униформу и обући традиционално одело босанских везира. Затим су га водили са собом, рачунајући да ће неукији свет листом поћи с њима кад види да је и босански везир у њиховој средини. Међутим, везиру у Мостару пође за руком да побегне за време Рамазана. Али-ага Ризванбеговић из Стоца, присталица султана и његових реформи, гостољубиво га је примио и помогао му да дође до Далмације (која је тада била у саставу Аустрије) одакле је везир отпутовао у Цариград.

После тога у априлу 1831. године одржан је у Сарајеву скуп муслиманских великаша који су заратили са султаном, где је Хусеин-капетан Градашћевић изабран за босанског везира, и добио назив "Змај од Босне". Ту је одлучено да устаници пођу равно на Цариград како би успоставили стари ред у Царству.

Кренувши ка југу у жељи да се уједини са снагама скадарског паше, босанска војска, која је бројала око 25.000 војника, 16. јула 1831. године код Липљана на Косову пољу до ногу потуче војску великог везира Решид-паше, претходно освојивши Пећ, који је бранио Расак-паша. Победа код Липљана донела је велику славу Градашћевићу. Порта је после тога била приморана да призна "Змаја од Босне" за босанског везира. У ствари, она је само настојала да добије на времену. Лукави велики везир је међутим, док је после битке код Липљана преговарао с Босанцима, убацио међу њих семе раздора. Тако је он дао разумети једноме од вођа босанске војске, Тузла-капетану, старијем човеку, да би њему боље приличила везирска част него младом Хусеину (Хусеин је тада имао 29 година). Након тога Тузла-капетан са својом војском напусти логор босанске војске код Приштине и врати се у Босну. Он је био први који се одвојио од Хусеина.

Бунтовници се више нису ни повезивали са скадарским пашом. Вративши се у Босну, нови босански везир ипак није показао политичку вештину државотворца. Саливши свој везирски печат од злата и покушавајући да се уздигне изнад старијих и угледнијих породица, он је до пролећа следеће године постао омражен код великог дела бегова. Окренут уским интересима, дошао је у политички сукоб са српским кнезом Милошем Обреновићем, док је са господарем Црне Горе, владиком црногорским
Петром II Петровићем Његошем покушавао да се удружи против херцеговачких капетана, својих непријатеља. За то време султан је за новог заповедника војске одредио новонаименованог босанског везира Кара Махмуд-пашу, који је у пролеће 1832. године са војском од 30.000 Арнаута и низама кренуо преко Косова према Босни. Босанци су везира Кара Махмуд-пашу дочекали, не на отвореном пољу, него у једном кланцу речице Бањске. Заметнуо се крвав бој. Бањска је била црвена од крви. У тој бици Босанци су били разбијени. Султанова војска ломила је затим препреке које су јој постављали Градашћевићеви команданти Алај-бег Тодоровић и Крупа Мехмед-капетан. Хаџи Мујага покушао је да препречи пут Кара Махмуд-паши на мосту на Лиму у Пријепољу. Мост се црвенео од крви, Лимом су пловили лешеви, али је и овде султанова војска надјачала. Заробивши Хаџи Мујагу, низами су га посадили на магарца, лицем окренутим ка репу животиње, и тако су га водили кроз варош, док је он преклињао да га неко убије и спасе ове срамоте. Хусеин је једва сакупио до двадесет и пет хиљада војника. Велики део те војске чинила је хришћанска раја, коју су бегови на силу наоружали и повели са собом, мада је било и оних који су молили да добију оружје и пошли добровољно. Улогорио се на планини Витезу и ту дочекао Кара Махмуд-пашу. Дошло је до борбе, али се Махмуд-паша одржао, јер су се подрински бегови и Сарајлије борили преко воље, као и српска раја која за себе није видела никакве користи у томе да се бори за власт бегова, својих господара. Градашћевићева пак католичка раја из босанске Посавине борила се верно под својим вођом Маријаном Релићем. Одлучујућа битка између Градашћевићеве и Кара Махмуд-пашине војске одиграла се пред самим Сарајевом 4. јуна 1832. године. Битка је била крвава. Хусеин се борио јуначки. Осам коња погинуло је под њим. Поред њега у бици се истакао и његов побратим Али-паша Видајић из Зворника. Кара Махмуд-паша већ је почео помишљати на повлачење, али у пресудном часу стигоше му у помоћ Али-ага Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић са српском рајом из Херцеговине и са бока нападну Босанце који буду потпуно разбијени.

Хусеин је успео да се пробије кроз султанову војску и, знајући да му после овога пораза више нема места у Босни, са две стотине најугледнијих бегова и капетана, међу којима су били Али-паша Видајић, бег Златаревић, Крупа Мехмед-капетан и други, пребегао је 16. јула 1832. године преко Саве у Славонију (тада у саставу Аустрије), у Осијек. Ту је боравио годину дана, а потом је преко Београда отишао у Цариград, где му је султан понудио војничко унапређење и службу у низаму против кога се он борио. Поносни Босанац је тај предлог одбио. Након тога га је султан послао у заточеништво у Трапезунт, где је Хусеин Градашћевић после неколико месеци и умро, 17. августа 1834. године.