Izvor: Objava, 15.Jun.2019, 11:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВОДА И КРВ НА ДОРЋОЛСКОЈ ЧЕСМИ

Било је то 1862. године на Дорћолу. Последње године турског присуства у Србији обележили су бахатост Турака, свесних да њихов вакат пролази, и све већи револт српског живља. И једнима и другима живци су били танки као струне.

У другој половини 19. века у Београду је постојала јасна граница између турског и српског дела града. Две полиције - турска и српска - чија је седишта делила само једна уска улица, биле су надлежне свака за припаднике свог народа.

Баш је топао био петнаести дан месеца јуна већ наведене године. Дечак Сава Петковић кренуо је тог поподнева да узме воду са Чукур чесме. Било је касно поподне, између четири и шест сати. Ред за воду пред чесмом, која се налазила у ондашњем турском делу града, постао је велики. Вода је слабо текла.

Дошли су ту и турски војници. Турци су склонили Савин крчаг испод танког млаза воде и подметнули свој. Дете је реаговало, побунило се. Турци су га ударили крчагом у главу. Дете је издахнуло поред чесме.

Крвопролиће је спречио Сима Нешић, тумач српске полиције и посредник код турских власти. Низами су изведени из гомиле огорченог народа и отпраћени према касарни. Изгледало је да ће се све мирно завршити, но када је група била близу турске касарне, Турци су отворили ватру. Неколико Срба је рањено, а Сима Нешић убијен.

После тога догађаји су измакли контроли и развијали се веома брзо, а ситуација је постајала све заоштренија. Срби су повадили кремењаче, пиштоље, ханџаре и јатагане. До увече, велики сукоби су се распламсали на Великој пијаци. У тим сукобима је убијен између осталих и један турски старешина, а турска посада се, заједно с делом турског становништва, повукла у тврђаву. У борбама се истакао Димитрије, син Вука Караџића, официр српске војске.

Спремни за рат, огорчени Београђани рушили су симболе турског присуства у граду и са подигнутих барикада вршили притисак на тврђаву. Дан касније, председник српске Владе Илија Гарашанин и командант тврђаве, Ашир-паша, потписали су споразум по којем би се сви Турци имали повући у тврђаву, а бригу о њиховој имовини преузеле би на себе српске власти.

Сутрадан по примирју, ситуација у Београду је деловала мирно. Срби су 17. јуна организовали сахрану својих погинулих. Док се поворка кретала кроз српску варош до Ташмајдана, Турци су, без икаква повода, прекинули тек склопљено примирје и из 56 тврђавских топова отпочели бомбардовање Београда. Људи су се разбежали оставивши сандуке са мртвима. Бомбардовање је трајало четири часа. У Београду је тад погинуло још 50 људи, а двадесетак је рањено. Уништено је двадесетак кућа, док је њих преко стотину оштећено.

Кнез Михаило Обреновић прогласио је ратно стање мобилисавши 15.000 војника, али интервенцијом великих сила спречено је избијање рата. Убрзо, Ашир-паша је смењен, а на његово место је послат Ахмет Вефик, специјални комесар. На конференцији у Канлиџи крај Цариграда донета је одлука о разграничењу између турске тврђаве и српске вароши, која није задовољила ни Србе ни Турке. Дефинитивно решење дошло је тек у измењеној ситуацији у Европи, насталој после пораза Аустрије у рату против Пруске. Све тврђаве на тлу Кнежевине Србије предате су Србима на чување, а Турци су се потпуно повукли. Кључеви Београда су предати кнезу Михаилу 19. априла 1867. године, а последњу турску посаду из Србије одвезао је Дунавом први српски пароброд, "Делиград".