Izvor: Objava, 13.Jun.2019, 12:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА НА ЧЕГРУ

Устаничка Србија односила је од 1804. године победу за победом над Турцима. Кнез Стеван Синђелић одмах се прикључио Карађорђу и ослободио подручје између Свилајнца и Ћуприје. Потом је учествовао у Иванковачкој бици са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, када га је Карађорђе прогласио за ресавског војводу. Уз Добрњца је освојио Параћин и Ражањ.

Када је 1807. године, после ослобођења Београда, Младен Миловановић постао председник Београдског магистрата, омогућио је куму Милоју Петровићу (даљем рођаку Карађорђевом), а и себи, да се бестидно обогати и стекне најбоље куће и дућане у граду, и најлепше њиве и ливаде око Београда. Књижевник и историчар Милан Ђ. Милићевић у свом "Поменику", објављеном 1888. године, каже да су "ова двојица највише крива раздору, неслози, и свим великим народним несрећама за времена Карађорђева".

Кад су устаници у априлу 1809. године кренули у офанзиву против Турака ради проширења ослобођене територије, за заповедника устаничке војске која је кренула према Нишу постављен је Петар Добрњац. Међутим, на наговор Младена Миловановића, сада председника Совјета, Карађорђе је на Васкрс променио ту одлуку и за заповедника напада на Ниш поставио Милоја Петровића, неомиљеног и таквом послу недорасла човека. Вук Караџић записао је да је "Младен Миловановић рачунао да ће са својим кумом поделити највећи део плена заузимањем Нишке тврђаве". Услед постављања Милоја Петровића за главног заповедника избила је свађа међу српским старешинама на Нишком фронту. Увређен, војвода Петар Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свога команданта. Српске војводе су се поделиле на присталице Милојеве и присталице Добрњчеве.

У Нишу је у то време било мало турске војске. Захваљујући расулу у српској команди, нишком Хуршид-паши несметано је пристизала помоћ од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца. Срби су око града имали шест шанчева, а Синђелићев, најистуренији и највећи, био је на једној истуреној коси (Чегар) у селу Каменици.

Да би осигурали своје десно крило, Турци су најпре извршили снажну диверзију према Гургусовцу. Милоје посла Хајдук Вељка Петровића гургусовачкој посади у помоћ. Тридесетог маја дође и Петар Добрњац са нешто војске и два топа у помоћ Хајдук Вељку.

Одлазак ове двојице војвода са положаја изнад Ниша користе Турци за пробој опсаде и 31. маја крећу са главнином снага према најистуренијим шанчевима на Чегру, у којима је укопан војвода Стеван Синђелић са 3.000 својих Ресаваца и војника из Алексиначке, Ражањске, Крушевачке и Јагодинске нахије. Синђелић се држао јуначки, храбрио своје борце и сам пушком обарао непријатеље. После неколико узастопних неуспешних јуриша изгинули Турци су испунили ровове испред шанца, па су остали, газећи преко лешева својих другова, најзад упали у главни шанац. Назад нико није смео, јер су оне који би одступили убијали њихови заповедници. Синђелић је, уздајући се у помоћ свог команданта Милоја Петровића, упорно бранио свој шанац.

Војници из других шанчева, који су били иза Синђелића, гледали су шта се догађа, хтели су да помогну, али Милоје то није допустио зато што је Синђелић био уз Добрњца. Само је Пауљ Матејић, млавски војвода, и поред забране пошао у помоћ, али касно је стигао.

Синђелић је остао сам. Кад је схватио да од помоћи нема ништа и да је битка изгубљена, Синђелић се обратио својим ратницима: "Браћо, спасавајте се ко може, ја вас ослобађам заклетве!"

Ниједан борац није напустио шанац. Кад су Турци опколили шанац, схвативши да је дошао крај и да би они који преживе и падну у турско заробљеништво завидели мртвима, Синђелић се одлучио на жртву каква се никад раније није десила у рату између Срба и Турака. Кад су Турци масовно нагрнули у српски шанац и кад су настали општи кркљанац, покољ и самртни ропац, прекрстивши се, испалио је из пиштоља хитац у барут у шанцу. Страховита експлозија потресла је сву околину, густи облак дима прекрио је шанац. Срби који су са Стеваном били у утврђењу и Турци који су нападали - одлетели су у ваздух.

Из чегарског шанца преживела су петорица. Остале српске војводе и устаници у паници и нереду су се разбежали с положаја. Ту се показало да Милоје није имао никаквих способности да заповеда војском. Толико се уплашио и изгубио сваку присебност, да ни самога себе није умео у бекству да савлада. Био је то највећи пораз српске војске у Првом српском устанку.

Хуршид-паша је следећег јутра, 1. јуна, обишао поприште битке на Чегру и дуго посматрао кратер изазван експлозијом и разбацане лешеве. У лето исте године наредио је да се од глава погинулих српских устаника на Чегру сагради Ћеле-кула. У Ћеле-кулу, у 56 редова по 17, узидане су 952 одране главе српских устаника, међу њима и глава војводе Стевана Синђелића.