Izvor: Objava, 08.Jun.2019, 22:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ТОМАС ПЕИН

Томас Пеин рођен је 29. јануара 1737. у Третфорду у Великој Британији. У својој домовини доживео је низ професионалних неуспеха. Није успео да заврши ни школовање. Када га је отац затим упутио у занат ради прављења корзета, Пеин се није прихватио наученог посла, него се унајмио за пловидбу на гусарским бродовима. Тек после тога је отпочео безуспешан покушај да зарађује за живот као произвођач корзета. Преко везе се најзад запослио на царини. Замерали су му што је сувише попустљив. Пеин се онда неколико година посветио свом интересовању за природне науке. Зарађивао је као помоћни учитељ. Након тога су га опет запослили на царини. Али распао му се други брак. И поново је 1772. изгубио посао због захтева за веће плате и боље радне услове. У својој тридесет петој години Пеин је био коначно упропашћен.

Али као да је живот, дотад суров према њему, хтео да га одведе на нови пут, Пеин је у Лондону 1774. упознао тада славног Бенџамина Франклина. Франклин је био импресиониран овим живахним и занимљивим човеком и саветовао га је да путује у британске колоније у Америци. Одмах му је дао и писмену препоруку. Пеин се укрцао на брод, али прелазак океана претворио се у ноћну мору. Тешкој морској болести придружила се грозница, последица лоших хигијенских услова на броду. Када је Пеин стигао у Филаделфију, морали су да га из брода изнесу на носилима. Тек када се опоравио, срећа му се најзад осмехнула. Франклинова препорука чинила је чуда, сва врата су му се отварала. Пеин се запослио као уредник часописа "Pеnnsylvаniа Маgаzinе".

Тих дана се у британским крунским колонијама Северне Америке формирало једно развијено друштво. У исти мах чинило се да је британска империја на врхунцу моћи. Једанаест година пре тога, у Седмогодишњем рату, Француска је коначно изгубила место супарника у сукобу око колонијалних поседа у Северној Америци и у Индији. Пресудне борбе вођене су у Северној Америци. После победе над Француском, за тринаест британских колонија отпала је претња спољне опасности и наставило се њихово отуђивање од матице. Дажбине, порези и правне норме, које је Велика Британија наметнула америчким колонистима да би напунила државну касу, испражњену ратом, све више су погоршавале тај однос. Годину дана пре Пеиновог доласка у Америку, пркосни амерички колонисти у бостонској луци побацали су у море тек пристигле пошиљке чаја. Онда је у априлу 1775. избио оружани сукоб. Код Лексингтона и Конкорда коначно су се десиле прве битке у Америчком рату за независност.

Пеин, све више загрејан за политику, активно је учествовао у тим догађајима. После првог списа, упереног против ропства, у јануару 1776. написао је памфлет "Cоmmоn Sеnsе" ("Здрав разум"). У њему је на 50 страна жестоко напао родну Велику Британију оправдавајући захтеве Американаца за независност. Пеин је успео да дух времена и питања која су људима лежала на срцу срочи у свима разумљиве речи. "Здрав разум" је доживео невероватан успех, преко пола милиона примерака плануло је за кратко време. Пеин је у тој брошури написао да у прилог независности не говори "nоthing mоrе thаn simplе fаcts, plаin аrgumеnts аnd cоmmоn sеnsе" ("ништа више од једноставних података, јасних разлога и здравог људског разума"). Ту је и реченица: "Wе hаvе it in оur pоwеr tо bеgin thе wоrld оvеr аgаin" ("У нашој је моћи да изнова започнемо свет"). Ове речи су постале нека врста пароле за полазак у рат за независност и стварање државе на демократској основи. Не само што су представљале упутство за америчку револуцију, која је са своје стране била узор за Француску револуцију, која је променила свет, него су постале својеврстан слоган "америчког сна". Свако је могао да се идентификује с речима о свету који ће бити започет изнова: и досељеници који су стигли давно, и нове придошлице. Та реченица није само безвременски друштвено-политички позив, већ у позадини садржаја "Здравог разума" лежи и апел за успостављањем личне слободе. Јер, Пеин је у свом спису изричито истицао значај индивидуалности и говорио о држави као о неизбежном злу, које треба да се што мање меша у живот појединаца.

Пеинов рукопис снажно је утицао на Декларацију о независности, донету после само неколико месеци. Али као личност био је много мање утицајан од свог дела, а политичко представништво преузели су други. Један од разлога лежао је у његовој нарави и таленту да се посвађа са осталима. У рату за независност Пеин је служио у армији Џорџа Вашингтона. Као добровољац, помоћник генерала Натанијела Грина написао је 16 есеја о "кризи" и сви су потписани са "Здрав разум". Први есеј, који почиње реченицом "Тhеsе аrе thе timеs thаt try mеn's sоuls" ("Ово су времена која искушавају људске душе") читан је војницима у Вели Форџу, по наређењу Џорџа Вашингтона. Џорџ Вашингтон се заложио да Пеин због својих заслуга добије сеоско добро и разне финансијске бенефиције, тако да је отада био материјално независан. Али Пеин није дуго издржао у угодности свог положаја. Године 1787. вратио се у Велику Британију. Тамо је хтео да прикупи новац за изградњу новог моста који је планирао. У међувремену је избила Француска револуција. Пеин је узео живо учешће у догађајима и почео да путује између Француске и Велике Британије.

Своје ремек-дело "Тhе Rights оf Mаn" ("Права човека") објавио је 1791. Била је то визија јединствене европске републике у којој су сви људи слободни. Ово дело сматрано је нападом на монархију и Пеин је 1792. побегао у Француску да би избегао хапшење због издаје. Постао је француски држављанин и изабран је за посланика у Конвенту. Али човека који је привлачио невољу као сланина мишеве опет је задесила несрећа. Године 1793. гласао је против погубљења Луја XVI, због чега је по наређењу револуционарног вође Робеспјера ухапшен. Док је боравио у тамници, из штампе је изашао први део његовог дела "Тhе Аgе оf Rеаsоn" ("Доба разума"), жесток напад на организовану религију. Сви су то протумачили као дело једног атеисте иако је Пеин био поклоник деизма. Он је веровао у неко више биће, само што из тог веровања није извлачио никакве политичке ни теолошке закључке. Штавише, залагао се за јасно разграничење вере и мисли.

Пеин је провео у париској тамници скоро једанаест месеци - до новембра 1794. Било је то време смртног страха и агоније. Стотине Пеинових сапатника из затвора вукли су поред његове ћелије на гиљотину. Даноноћно крици, јецаји, ударци. Пеин је тешко оболео. Недељама је лежао и тресао се у грозници на затворском лежају. Пожртвовано су га неговала тројица затвореника из његове ћелије. Али здравствено стање му се погоршавало из дана у дан. Најзад више није био способан да комуницира, тонуо је у таму изазвану грозницом. Пеинова ионако мршава прилика претворила се у кост и кожу. Кожа му се затегла преко дугачког кукастог носа, а уз то су му по телу избиле пеге. Изгледало је да му се светлост гаси у иначе живахним црним очима. Најзад су стражари дозволили да се врата ћелије отворе како би у њу допирало мало свежијег ваздуха. На неки необјашњив начин Пеину је то спасло живот.

Робеспјер је пао и отишао истим путем као толике његове жртве: на гиљотину. Пеин је пуштен из тамнице, не као исти човек који је у њу ушао, већ болестан, стар и седокос.

Остао је још неколико година у Француској и тек 1802. вратио се у Сједињене Америчке Државе. Тамо више није успео да свој сопствени свет "започне изнова". У јавности више није уживао углед као писац "Здравог разума". Слика јунака слободе је избледела. Сада су у њему гледали само аутора "Доба разума", дакле несавесног атеисту и богохулну особу. Огорчен, заборављен и изложен непријатељству јавног мњења, Пеин се одао алкохолу. Умро је 8. јуна 1809. у Њујорку, у сиромаштву. Имао је седамдесет две године. У једним америчким новинама, поводом смрти овог америчког публицисте енглеског порекла, натурализованог Француза, могло се прочитати: "Живео је дуго, учинио је понешто доброг и много лошег."