Izvor: Objava, 31.Maj.2019, 16:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

Стеван Синђелић, ресавски војвода у Првом српском устанку, рођен је 1771. године у селу Грабовцу, од оца Радована и мајке Синђелије. Отац му је умро сасвим млад и мајка се убрзо преудала. По мајчином имену назвао се Синђелић. Пре Првог српског устанка био је у служби ресавског оборкнеза Петра Ђуровића, у селу Гложане. Кад су Турци у Сечи кнезова посекли кнеза, Стеван је дошао на то место и преузео његове послове. Већ тада је био познат као храбар и одважан човек, што потврђује и писмо које му је упутио Карађорђе кад је, после скупштине у Орашцу, 14. фебруара 1804. позвао најутицајније људе из Београдског пашалука да устану против злодела дахија. Одазивајући се позиву, Синђелић је подигао на устанак цео ресавски крај.

Од тада се почиње истицати бескрајном храброшћу и јунаштвом које је показао у многим локалним биткама 1804, а затим на Иванковцу 1805. и Делиграду 1806. За храброст и умешност командовања на Иванковцу добио је чин војводе.

Кад су устаници у априлу 1809. године кренули у офанзиву против Турака на све стране ради проширења ослобођене територије, Синђелић се налазио у устаничкој војсци која је кренула према Нишу. За заповедника ове војске био је постављен Петар Добрњац. Међутим, Младен Миловановић, верујући да ће Ниш под првим српским ударцима пасти, није желео да у том случају богати плен падне у руке Петра Добрњца, који је био велики Младенов непријатељ и присталица руског изасланика Родофиникина, а уз то је страховао да ће Добрњац постати господар Ниша и још више се осилити, и зато наговори Карађорђа да смени Добрњца и на његово место постави Милоја Петровића, Младеновог кума и даљег рођака Карађорђевог, неомиљеног и таквом послу недораслог човека. За време опсаде Ниша Синђелић је са око 3.000 својих Ресаваца и војника из Алексиначке, Ражањске, Крушевачке и Јагодинске нахије заузео истурени положај и начинио шанац на једној истуреној коси (Чегар) у селу Каменици. Како је његов шанац био најближи Нишу, Турци су често чинили испаде из града и нападали га. Око шанца у Каменици налазили су се шанчеви других војвода, јер је намера Срба била да опколе и потом заузму Ниш. Међутим, свађа која је избила међу српским старешинама на Нишком фронту услед постављања Милоја Петровића за главног заповедника онемогућила је остварење ове намере. Увређени Петар Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја Петровића за свога команданта. Српске војводе су се поделиле на присталице Милојеве и на присталице Добрњчеве.

Захваљујући расулу у српској команди, Турци су у Нишу, неометано, прикупили знатне снаге. Да би осигурали своје десно крило, најпре су извршили снажну диверзију према Гургусовцу. Хајдук Вељко је похитао гургусовачкој посади у помоћ. Тридесетог маја дође и Петар Добрњац са нешто војске и два топа у помоћ Хајдук Вељку, и тако је Синђелићев шанац на Чегру био опасно угрожен.

Свесни своје надмоћности, Турци су са главнином својих снага ујутро 31. маја 1809. године пошли у напад на шанац у Каменици. Уз пратњу два топа дошли су до Каменице и, пошто су обавили молитвени обред, испалили су два топовска хица пре него што су се сасвим приближили Синђелићевим положајима. Синђелић се држао јуначки, храбрио своје борце и сам пушком обарао непријатеље. После неколико узастопних неуспешних јуриша изгинули Турци су испунили ровове испред шанца, па су остали, газећи преко лешева својих другова, најзад упали у главни шанац. Назад нико није смео, јер су оне који би одступили убијали њихови заповедници. Синђелић је, уздајући се у помоћ свог команданта Милоја Петровића, упорно бранио свој шанац. Војници из других шанчева, који су били иза Синђелића, гледали су шта се догађа, хтели су да помогну, али Милоје то није допустио зато што је Синђелић био уз Добрњца. Само је Пауљ Матејић, млавски војвода, и поред забране пошао у помоћ, али касно је стигао. Кад је схватио да од помоћи нема ништа и да је битка изгубљена, Синђелић је отворио капију и обратио се својим ратницима: "Браћо, спасавајте се ко може, ја вас ослобађам заклетве!"

Ниједан борац није напустио шанац. Кад су Турци опколили шанац, схвативши да је дошао крај и да би они који преживе и падну у турско ропство завидели мртвима, Синђелић се одлучио на жртву каква се никад раније није десила у рату између Срба и Турака. Кад су Турци масовно нагрнули у српски шанац и кад су настали општи кркљанац, покољ и самртни ропац, прекрстивши се, испалио је из пиштоља хитац у магацин барута и муниције. Страховита експлозија потресла је сву околину, густи облак дима прекрио је шанац. Срби који су са Стеваном били у утврђењу и Турци који су нападали - одлетели су у ваздух. Из чегарског шанца преживела су петорица. Тим подвигом Синђелић је са својим ратницима ушао у историју и постао бесмртник. Главнокомандујући турске војске, Хуршид-паша, следећег јутра, 1. јуна, обишао је поприште битке на Чегру и дуго посматрао кратер изазван експлозијом и разбацане лешеве. Неколико дана потом дошао је на језиву идеју да од глава погинулих Срба изгради Ћеле-кулу.