Izvor: Objava, 23.Maj.2019, 15:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НЕМАЧКИ ИСТОРИЧАР И ПРИЈАТЕЉ СРБА

Немачки историчар Леополд Ранке родио се 21. децембра 1795. године у варошици Вие у Тирингији, у протестантској породици. Средњу школу завршио је у Шулпфортеу, где је нарочито добио темељну спрему из класичних језика и књижевности. У Лајпцигу, студирао је најпре теологију, а затим филологију. Године 1818. био је промовисан за доктора филозофије. За то време необично много бавио се и студирањем историје, специјално се интересујући за дела античких историчара Тукидида и Тацита. Службеничку каријеру почео је као наставник у Франкфурту на Одри. Године 1824. појавило се његово дело "Gеschichtе dеr rоmаnischеn und gеrmаnischеn Völkеr vоn 1494 bis 1535", којим је одмах скренуо пажњу стручњака на себе. Резултат тога било је то што су га поставили за ванредног професора историје на Берлинском универзитету. Његово ново дело, "Fürstеn und Völkеr vоn Südеurоpа im 16 und 17 Јаhrhundеrt", објављено 1827. године, потврдило је Ранкеу углед великог историчара истраживача и писца са изванредним квалитетима приказивања. Веома значајно је за њега било познанство са Вуком Караџићем, по чијем је казивању и користећи се његовом грађом о првом српском устанку написао дело "Српска револуција", која се појавила почетком 1829. године и за коју је добио велико признање. Имао је тада тридесет и четири године.

Ранкеовом наглом успону као историчара много су допринеле неколике особине његове личности и његовог научног метода. Према Ранкеу, свако историјско дело треба да буде и уметничко и научно, без намере да суди и поучава. Једини задатак историје био би да утврди опште тенденције у историјском процесу, док деловање појединаца има споредну важност. Као личност он је, у своме позиву историчара и научника, изнео етичко схватање нужности и оправданости сваке борбе и сваке акције у историји која је тежила напретку и универзалности људског друштва, не занемарујући при томе ни оправданост борбе за националну слободу. Изванредно пријемчивог духа за све особености у историји појединих епоха људског друштва, огромне радне енергије и лакоће у писању, Ранке је и после "Српске револуције" написао велики број историјских радова најразличитије тематике, укључивши ту и крупна питања њему савремене историје Европе, у првом реду немачке и француске, али није занемарио ни своје интересовање за савремене догађаје на европском југоистоку. Колико је то био плодан стваралац види се по томе што је, при крају свога живота, почео са радом на писању једне "Светске историје", коју није успео да заврши. Умро је 23. маја 1886. године у Берлину. Његов целокупан рад на историји штампан је у 54 књиге (Лајпциг, 1868-1890. године), осим незавршене "Светске историје", која је у девет књига такође излазила у Лајпцигу (1883-1888. године). Због својих заслуга у проучавању немачке историје Ранке је још 1832. године постао члан Пруске академије наука, а 1834. године редовни професор Универзитета у Берлину. 1865. пруска влада доделила му је титулу племића. Као пријатељ Срба, у Србији је још 1849. године Ранке био изабран за почасног члана Друштва српске словесности и, касније, Српског ученог друштва.