Izvor: Objava, 02.Maj.2019, 11:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАТАРИНА ВЕЛИКА

Катарина II Велика, рођена Немица, као руска царица водила је Русију путем равноправне политичке, културне и војне силе у Европи, настављајући дела започета од стране Петра Великог. Реорганизовала је администрацију и законе државе и проширила руску империју додајући јој Крим и добар део Пољске.

Софија Фредерика Августа фон Анхалт-Церпст, будућа царица Катарина II Велика, рођена је у Штетину 2. маја 1729. године. Била је кћерка безначајног немачког кнеза али са мајчине стране потомак познате породице кнежева Холштајн. Са 14 година је изабрана за будућу супругу Карла Улриха, војводе од Холштајна, унука Петра Великог и наследника руске круне као велики кнез Петар. У Русију је стигла 1744. године, примајући титулу велике кнегиње Катарине Алексејевне, а већ следеће године се удала за свог младог рођака. Тај брак је био потпуни промашај и наредних 17 година су испуњене понижењима за њу.

Русијом је у то време владала кћерка Петра Великог, царица Јелисавета, која је за више од 20 година своје владавине у великој мери учврстила руску монархију. Посвећена многим задовољствима и луксузу, и са великом жељом да свом двору да бриљантност европских дворова, Јелисавета је припремала пут Катарини. Катарина, међутим, никада не би постала владарка да је њен супруг био макар мало нормалан. Карл Улрих је био изузетно неуротичан, бунтован, тврдоглав, алкохоличар (услед чега је остао импотентан) и фанатичан обожавалац пруског краља Фридриха II, највећег непријатеља Јелисавете и руске државе. Катарина је насупрот томе била разборита и веома амбициозна, а њена интелигенција, флексибилни карактер и љубав према Русији су јој донели велику популарност и подршку код руске царице. Иако је првих година боравка на двору Русије била понижавана и окружена сумњичавим погледима и говоркањима, Катарина је нашла утеху у интензивном читању, припремајући се за будућу улогу суверена велике државе. Катарина није била превише лепа жена, али је поседовала поприличан шарм, интелигенцију, живахност и изузетну енергију. Током живота свог мужа она је имала 3 љубавника, и ни једно од њене троје деце није био потомак њеног импотентног супруга Петра, па тако ни прворођени наследник Павле. Њена истинска страст била је амбиција. Пошто Петар није био у стању да озбиљно влада државом, доста рано је увидела могућност да га елиминише и сама управља Русијом.

Царица Јелисавета је умрла јануара 1762. године, у време када је Русија као савезник Аустрије и Француске учествовала у Седмогодишњем рату против Пруске. Убрзо након њене смрти, Петар, сада цар, прекинуо је ратно ангажовање Русије против Пруске и са Фридрихом II је склопио мир и савез. Петар никада није крио своју мржњу према Русији, а поред многих његових лудости у јавности спремао се и да отера Катарину са двора, јер је знао да му она није савезник у новој политици са Пруском. Катарини је све ово само ишло на руку, и требала је само да "удари", јер је имала подршку војске (посебно у Санкт Петербургу где је командовао њен љубавник Григориј Орлов) и јавно мњење на својој страни у обе престонице (Москва и Санкт Петербург). Такође је била подржана од стране просвећених елемената аристократског друштва, јер је била позната по својим либералним ставовима. Свој ударац Петру је задала 9. јула 1762. године када је на челу санктпетербуршких пукова прогласила себе за царицу и аутократу у Казанској саборној цркви. Петар III је абдицирао и убијен је 9 дана касније од стране Катарининих присталица, противно Катарининој одлуци да поштеди живот свргнутом цару. Септембра исте године, она је крунисана у великој церемонији у Москви, древној престоници царева, и започела владавину као Катарина II, царица Русије.

Унаточ личним слабостима, Катарина је пре свега била прави владар. Истински посвећена својој новој домовини, њен циљ је био да од ње направи просперитетну и моћну државу, са владавином реда и правде, широким образовањем и јачањем националне културе која ће бити више него обична копија француског модела. Први задатак јој је био да попуни државну касу, а то је учинила посветовњавањем црквене имовине. Наставила је одржавање пријатељских веза са Аустријом и Француском, па чак и са Пруском како би избегла нове ратове с њом. Решила је проблем Пољске 1764. године, државе према којој су територијалне претензије имале три суседне државе (Пруска, Аустрија и сама Русија), тако што је успела да на пољски трон доведе Станислава Поњатовског, свог бившег љубавника, слабог човека који је као краљ Пољске био у потпуности потчињен њој.

Њени покушаји реформи, међутим, били су све друго само не задовољавајући. Брзо је увидела да су реформе које су заступали Монтескје и Жан-Жак Русо, тешке у пракси и у Европи, потпуно неодговарајуће у назадној и анархичној Русији. Велика комисија, сазвана да сачини законик, или, другим речима кодификује Катаринино упутство, отпочиње са радом 1767. године. Комисија је месецима безуспешно дебатовала да би на крају Катаринино упутство било одбачено као превише либерално за Русију. Фрустрирана овим неуспехом Катарина је искористила избијање рата са Турском 1768. године као повод да промени приоритете своје политике. Циљ јој је постао национална величина, а рат са Турском, традиционалним непријатељем Русије, распалио је патриотизам у Русији. Велика поморска победа код Чесме 1770. године је донела велику славу царице у народу, иако Турска још није била потпуно поражена. Када се чинило да ништа не може зауставити Русију у брисању Отоманског царства са списка европских држава, појавиле су се неочекиване потешкоће.

Прво је Москву погодила страшна куга. Затим је 1773. године донски козак Јемељан Пугачов, представљајући се као мртав цар Петар III покренуо највећи устанак у Русији до тада. Експлоатисани кметови, прогоњени чланови секте староверника, незадовољни Башкири, Татари и припадници других народа и сви они који су мрзели власт у далеком Санкт Петербургу прикључили су се Пугачову, који је убрзо ставио под своју власт велико подручје око Волге и 1774. године спремао се да са устаницима нападне Москву. Катарина је морала да пристане на мир са Турском са тренутним стањем по питању територија и да пошаље своје најбоље трупе које су крајем 1774. године у крви угушиле побуну и заробиле Пугачова, који је у кавезу одведен у Москву. Тамо је изведен пред суд, осуђен на смрт и 21. јануара 1775. године погубљен пред огромном масом на московском јавном тргу. Најпре је рашчеречен, затим му је одсечена глава. Двор и племство су након тога пливали у весељу, али терор и хаос који су настали у то време дуго су остали у сећању. Катарина је одлучила да је за њу боље да је се људи плаше, него да их сажаљева. Све своје планове по питању ослобађања руског сељака одбацила је и сељак је и даље наставио да својим радом задовољава раскошни живот руске царице и племства.

Наредних година Катарина ређа успех за успехом. Године 1783. анектира Крим и припајањем Кримског ханства добија контролу над северном и источном обалом Црног мора, чиме угрожава Турску и наставља пут ка јачању на Медитерану. Катарина је настојала да обнови савез са Аустријом, а одрекла се савеза са Пруском и Великом Британијом, које су биле незадовољне њеном амбицијом ширења Русије. Ипак, за време њене владавине Русија није била укључена ни у један рат између држава Европе, стриктно се придржавајући територијалних споразума закључених са европским државама. Врхунац својих успеха у том периоду достигла је 1787. године раскошним путовањем у новоприпојене области на југу када је са целом свитом, страним амбасадорима, светим римским царем Јосифом II и пољским краљем Станиславом Поњатовским путовала речним током као Клеопатра. Чак и ово инспекцијско путовање у тек припојене територије било је тако припремљено да се не осети никакав недостатак луксузног дворског живота каквим је, за разлику од својих поданика, живела Катарина.

Осамдесетих година XVIII века сањала је да сруши Отоманско и обнови Византијско Царство ("грчки пројект") за свога унука, великога кнеза Константина Павловича, који је требао да буде Константин II, директни наследник Константина Великог. У рату против Турака који је почео 1787. године руска савезница Аустрија није имала успеха, и мада је Русија боље прошла, ипак то није могло оправдати тако претеране амбиције. Миром у Јашију 1792. године турски султан признао је присаједињење Крима Русији и препустио јој део обале Црног мора.

Након избијања Француске револуције, Катарина се осетила озбиљно угрожена као и све остале крунисане главе у Европи. Иако пријатељ просветитељства, она ће 6. октобра 1789. године рећи грофу Сегиру, одлазећем француском амбасадору у Русији да ће она "увек остати аристократкиња" и додаје: "То ми је занат." Након што су пољски родољуби, па и сам краљ, охрабрени успехом револуције у Француској, извршили праву малу мирољубиву револуцију и 1791. године обнародовали нови, либерални устав, Катарина је следеће године послала своје трупе да спречи могућу револуцију и 1793. године анектирала велики део источне Пољске, а Пруска се дочепала мањег подручја на западу. Само две године касније, након народног устанка, Катарина је избрисала Пољску са мапе Европе и поделила је између Русије, Аустрије и Пруске 1795. године.

Катарина II Велика умрла је у Санкт Петербургу 17. новембра 1796. године, након можданог удара, задовољна оним што је урадила, а незадовољна што није успела да уради све оно што је планирала.