Izvor: Objava, 30.Apr.2019, 15:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗАВЕРА ЗРИНСКО-ФРАНКОПАНОВА

Завера Зринско-Франкопанова била је завера хрватских и угарских великаша против бечког двора из 1670. године. Циљ завереника био је одвајање Хрватске и Угарске од Хабзбуршке Монархије и стварање посебне државе.

Непосредан повод завери било је издвајање Војне крајине из Хрватске. Приходи хрватских великаша били су знатно смањени, јер су крајишници постали слободни сељаци. Овом незадовољству још више жара додаје апсолутистичка политика бечког двора у хабзбуршким поседима, који је покушавао да своју власт јаче наметне разним феудалним, локалним и покрајинским самоуправама. Ово је користило развоју привреде, али је за Хрватску значило и падање под власт странаца. "Нимци Хорватом нити Угром добра не мисле", писао је гроф Вук Ердеди 1635. године. Хрватски грофови и угарски магнати су зато стали сарађивати у борби против апсолутизма Хабзбурговаца.

На челу хрватских племића налазио се бан Никола Зрински. Његов брат Петар (био је ожењен Катарином, сестром кнеза Франа Крсте Франкопана, а ћерку Јелену је удао за магната Ференца Ракоција) водио је отворену заверу после случајне смрти Николине (у лову, од настрељеног вепра). Уз њега су били најистакнутији мађарски магнати. Иако најпре ратници против Турака и осталих непријатеља бечког двора а затим завереници против тог истог двора, браћа Зрински и Франкопан бавили су се и књижевношћу; Франкопан је био песник и преводилац Молијера.

Бунтовни племићи супротстављали су се Хабзбурговцима да би очували своју власт и утицај, али су ипак представљали и отпор против странаца. Били су слаби и без средстава да сами прикупе војску. Зато се обраћају за помоћ и подршку многим силама (Француској, Пољској, Венецији). Одбијени од свих, завереници се обраћају Порти, тврдећи да је Хрватска угрожена од Турака, а да бечки двор не мисли ратовати и терати Турке; зато се треба нагодити са султаном и тиме спасти земљу, а истовремено ће се добити савезник који ће помоћи да се Хрватска отргне испод власти Хабзбурговаца.

Посланик бана Петра Зринскога, капетан Фрањо Буковачки предлаже Порти да Хрватска постане вазална кнежевина под турском врховном влашћу, која ће плаћати данак од 12.000 златника годишње (као Влашка и Молдавија), под наследном владом нове династије Зрински, а заштићена турским трупама. Порта обећава помоћ завереницима, иако не намерава да због њих води рат против Хабзбурговаца.

Франкопан 1670. године дође у Загреб, позове грађане на устанак, а свуда је наредио својим кметовима да устану на оружје. На састанку хрватског племства одржаном у Туропољу, његов велики део пристаје уз бунтовнике. Повезали су се и са Србима из Војне крајине и очекивали турску војну помоћ. У Мађарској је већ избио устанак. Ова властелинска буна истицала је да се бори против странаца, па је свуда наишла на велико интересовање. Међутим, у одлучном тренутку Турци не пружају устаницима обећану помоћ. Обавештен унапред о завери, цар Леополд Први објави да збацује бана-велеиздајника, а немачке трупе брзо запоседну имања Зринскога. Сељаци које су завереници били наоружали нису могли ништа учинити против добро наоружаних војника, чега је Зрински био свестан и раније. Неки градови доживљавају већа разарања (Чаковец, Нови Бакар, Краљевица). Увидевши да нема изгледа на успех, Петар Зрински и Фран Крсто Франкопан пожуре у Беч да се оправдају и измоле амнестију. Двор их ухапси и стави под суд. "Петар је хтео да буде независни владар Хрватске", закључио је суд, те њега и Франкопана осуди на смрт. Погубљени су 30. априла 1671. године у Винернојштату (Бечком Новом Месту), одсецањем главе. Кажњени су и неки мађарски племићи. Бечки двор извршио је велике репресалије против њихових породица и другог племства.

Завера Зринско-Франкопанова од почетка није имала никаквих перспектива и донела је пропаст најистакнутијим властелинским породицама. Тиме је много ојачана моћ Хабзбурговаца у Хрватској. Они хрватски племићки кругови који су већ знатно учествовали у повећању пољопривредне производње, у трговини и у одбрани земље од Турака у овој буни бранили су своје сталешке привилегије. Сада су били јако ослабљени, а народно незадовољство, чији су они били израз, снажно је сузбијено. У другој половини XIX века нове хрватске буржоаске политичке странке васкрсле су успомену на ове заверенике представљајући их као неке своје претходнике у хрватској борби против стране тираније, мада су Зрински и Франкопан то били само делимично.