Izvor: Objava, 29.Apr.2019, 20:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АРТУР ВЕЛСЛИ, ПРВИ ВОЈВОДА ОД ВЕЛИНГТОНА

Британски војник и државник, Артур Велсли, први војвода од Велингтона, рођен је у Даблину 29. априла 1769. Син ирског ерла од Морнингтона, ступио је у војску у осамнаестој години и био члан ирског Парламента од 1790-97. Године 1796. био је послат у Индију, где се истакао као војник и администратор. Када се вратио у Уједињено Краљевство био је члан Доњег дома и врховни секретар у Ирској од 1807-09. године. Проглашен је за витеза 1808. године.

Командовао је британско-португалским снагама које су се са шпанском ослободилачком војском бориле против Француза у Полуострвском рату. Срушио је мит о непобедивости Наполеонове војске поразивши Жиноа код Вимиера (21. августа 1808), Султа код Порта (маја 1809), Масену код Бусакуа (септембра 1810), Мармона код Саламанке (22. јула 1812). Био је досетљив и опрезан, спреман на повлачење ако би проценио да се налази у неповољној ситуацији. Постепено је ослободио Португалију и Шпанију, одбацио је Французе преко Пиринеја и продро у Француску. Постао је заповедник савезничких снага током борби у Француској првих месеци 1814. Поново је победио Султа код Тулуза. Унапређен је у фелдмаршала и добио титулу војводе.

Био је амбасадор у Паризу и британски представник на Бечком конгресу, а кад је Наполеон побегао са острва Елбе и поново кренуо у рат против европских држава, војвода Велингтон је командовао трупама Савезника у бици код Ватерлоа (18. јуна 1815), где је написао своју најепскију страницу. Властитим је снагама одолео нападу ветерана које је водио сам Наполеон, све док нису стигли Пруси под Блихером, а онда је победоносно окончао битку чији је исход до последњег тренутка био неизвестан. Тако је постао национални херој. После свега, Велингтон је у сузама због погинулих рекао: "Молим Бога да ми је ово последња битка. Лоше је увек ратовати."

Велингтон се више никада није борио. Након што су га богато наградили и британски и страни владари, постао је један од најпоштованијих људи Европе. Командовао је окупационим снагама у Француској (1815-18), помажући да се учврсти режим Бурбона. По повратку у домовину радио је у кабинету торијеваца као главни заповедник артиљерије (1818-1827). Био је премијер од 1828. до 1830. Од 1834. до 1835. године служио је као министар иностраних послова у влади сер Роберта Пила. Именован је 1842. за доживотног врховног команданта британске војске. Као министар у владама, два пута је између 1834. и 1846. оштро иступао против радничког (чартистичког) покрета. Умро је у Волмер Кестлу 14. септембра 1852. Одата му је почаст величанственом сахраном, а сахрањен је у Катедрали Светог Павла поред Хорација Нелзона.