Izvor: Objava, 25.Apr.2019, 08:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГАЛИПОЉЕ

Нападом немачко-турске флоте на руске бродове и поморске базе у Црном мору, Турска је 29. октобра 1914. године ушла у Први светски рат на страни Централних сила (Немачке и Аустро-Угарске). Већ 3. новембра једна британско-француска ескадра састава 2 бојна крсташа, 2 бојна брода - предреднота, 2 крстарице и 12 разарача узвратила је на то бомбардовањем Дарданела. Турци су извршили запречавање и уз помоћ Немаца прешли организовању противдесантне одбране овог јединог пролаза између Мраморног и Егејског мора и споја Европе и Мале Азије. Унаточ већ предузетим мерама, британска подморница B-11 продрла је 13. децембра у теснац и потопила турски стари брод "Меssudiе". Ступањем Турске у рат на страну Централних сила Русија је скоро потпуно изолована од савезника, а положај Антанте на Балкану и Средњем истоку био је озбиљно угрожен. Британско-француске поморске снаге блокирале су малоазијску и сиријску обалу, а део је укључен у одбрану Суецког канала и успешно садејствовао са аустралијским, новозеландским и индијским трупама у одбијању турског напада у фебруару 1915. године.

Овакав развој догађаја на Средоземном мору наметао је Великој Британији и Француској потребу операције која је требало да резултира овладавањем Мореузима и Цариградом и избацивањем Турске из рата. Операција је била привлачна јер би се њоме успоставила поморска веза са Русијом, а очекивало се и да би успех операције убрзао одлуку Грчке и Румуније о ступању у рат и принудио Бугарску да се определи за Антанту.

Главни поборник ове кампање у Великој Британији био је тадашњи први лорд у Адмиралитету, Винстон Черчил. Он је послушао своје саветнике који су овакву акцију класификовали као ризичну, али исплативу и могућу операцију. Тринаестог јануара 1915. донета је коначна одлука о извођењу дарданелске операције.

Пошто замисао није наишла на разумевање код команданата копнене војске који су сматрали да се рат може добити само на Западном фронту, британска влада одлучила је да употреби искључиво поморске снаге. Упитан претходно да ли ће флота, без помоћи копнене војске, бити у стању да изврши форсирање Дарданела и заузме Цариград, британски адмирал Карден, командант савезничких поморских снага у водама Дарданела, одговорио је потврдно. Током фебруара Карденове снаге пред Дарданелима нарасле су на 1 бојни брод типа дреднот, 16 бојних бродова предреднота (од тога 4 француска), 1 бојни крсташ, 1 матични брод за хидроавионе, 20 разарача (4 француска), 35 миноловаца. Сем тога, располагао је са променљивим саставом крстарица и подморница. Операцијска база уређена је на отоку Лимносу.

Одбрана Дарданела састојала се од три појаса утврђења: спољног обалског фронта, одбрана улаза и унутрашње одбране теснаца. Укупно 20 утврђења са 138 артиљеријских оруђа калибра до 355 mm, претежно застарелих. Постепено је број оруђа повећан на 236. Теснац је био запречен са око 400 мина. Од пешадијских снага у почетку је на целом Галипољу било свега око 20.000 војника.

Према Карденовом плану операцију је требало извести у три фазе: у првој уништити утврђења спољног обалског фронта и једновремено разминирати улаз у Дарданеле, у другој неутралисати батерије средњег појаса до рта Кепез и у трећој фази уништити утврђења у рејону Чанаккалеа и потом продрети у Мраморно море.

У борбама од 19. до 26. фебруара савезничка флота је успешно завршила прву фазу операције.

Подстакнути почетним успехом савезници су почели с прикупљањем снага копнене војске, али није постојао ни план ни одлука за њихову употребу. Пошто су услед тога стала поморска дејства, Турци су добили на времену и уз немачку помоћ ојачали одбрану, тако да је главни напад флоте, извршен 18. марта, претрпео неуспех. Том приликом су на минама потонула 3 бојна брода, а 3 бојна брода и 1 бојни крсташ тешко су оштећени.

После закаснелог и неуспелог напада флоте од 18. марта савезничка команда је одлучила да обустави дејства поморских снага и предузме заједничку операцију са копненом војском. Међутим, како за извођење десантне операције нису биле извршене основне припреме, изгубљено је више од месец дана, пошто су трупе већ припремљене на Лемносу пребачене у Египат ради реорганизације и обуке. Тиме је грубо нарушен континуитет операције и то у време кад је одбрана била на граници напрезања и без муниције.

Десант на Галипољски полуоток извршен је 25. априла на три локације. Код Седул Бахира контингент британских копнених и морнаричких дивизија, код Габа Тепеа контингент аустралијских, новозеландских и индијских трупа и код Кум Калеа француска бригада која је касније повучена. У десанту је учествовало 75.000 војника. За превожење трупа употребљено је 300 транспортних бродова, већи број чамаца и специјални брод са понтонским мостом. Обезбеђење и подршку десанта вршила је флота јачине 18 бојних бродова, 12 крстарица и 29 разарача.

Али је моменат већ био пропуштен. Турци су уз помоћ немачких инструктора концентрисали на Галипољу велике снаге и средства (60.000 војника и 150 топова), под командом немачког генерала Сандерса, и организовали упоран отпор. Масакр који су Аустралијанци доживели граничи се са оним на Западном фронту, јер су у правцу њиховог наступања били брисани простор од 200 метара и више митраљеских гнезда на вишем тлу. Турском одбраном на том фронту командовао је Мустафа Кемал-паша, који ће касније постати први и једини носилац презимена Ататурк и први председник Републике.

У борбама од 25. априла до 21. августа копнена војска није успела да овлада кључним утврђењима Дарданела. Одлучан напад 6. августа такође није успео.

За то време активношћу немачких подморница пристиглих у Средоземно море, смањена је у извесној мери савезничка превласт на мору која је била битан предуслов за снабдевање и подршку трупа на Галипољском полуотоку. Током маја 1 турски разарач потопио је пред Дарданелима бојни брод "Gоliаth", а немачка подморница U-21 бојне бродове "Triumph" и "Мајеstic". Почетком августа успеле су 2 британске подморнице (Е-2 и Е11) да продру у Мраморно море. Дејствујући око месец дана потопиле су стари бојни брод "Hаirеddin Bаrbаrоssа", 1 топовњачу, 12 транспортних бродова и већи број једрењака.

Искрцавање савезничких појачања (5 дивизија) у заливу Сувли 7. августа и борбе које су следиле до 21. августа нису дали очекиване резултате. Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила и успостављање директне везе Немачке с Турском преко Србије и Бугарске још више су довели у сумњу успешан завршетак операције. Почетком октобра 1915. савезници су почели да одвајају трупе намењене за Дарданеле и искрцавају их у Солуну. Коначно, 8. децембра донета је одлука о евакуацији савезничких снага и прекидању дарданелске операције.

Тиме је неуспешно окончана највећа десантна операција у Првом светском рату, која је несумњиво пружала велике војне и политичке изгледе. Сем низа тактичких грешака, за ову операцију је карактеристично одсуство јасног и јединственог плана, неодлучност и колебање, а поготово задоцнело увођење снага копнене војске. Резултат је више од 200.000 мртвих и рањених савезничких војника. Тотални неуспех кампање донекле је ублажило то што је на себе привукла велике турске снаге од руских трупа на Кавказу.

Винстон Черчил дао је оставку у Адмиралитету и распоређен је на Западни фронт.