Izvor: Objava, 24.Apr.2019, 11:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА ЗА СКАДАР

Битка за Скадар у Првом балканском рату је била најскупља битка у црногорској ратничкој историји. Најскупља - у животима. Погинуло је више од 5.000 Црногораца. После тешких, крвавих борби, Скадар је заузет 24. априла 1913, када се гарнизон предао. Три недеље касније, међутим, Црногорци су били присиљени да се повуку и напусте овај град, од великог стратешког и економског значаја за сиромашну Краљевину Црну Гору. Скадар је под притиском великих сила, а на инсистирање Аустро-Угарске, напуштен 14. маја 1913. године.

Цела шестомесечна операција заузимања Скадра, који је био под турском влашћу, била је у ствари главна стратешка офанзива црногорске војске у Првом балканском рату. Према споразуму са савезницима - Србијом, Бугарском и Грчком - Црна Гора је прва повела рат против Турака. Цетиње је објаву рата Порти послало 8. октобра, а остале чланице Балканског савеза 17. односно 18. октобра.

Црногорска офанзива у правцу Скадра почела је већ 8. октобра, јер је Црна Гора тежила да брзим налетом заузме Скадар пре него што Турци прикупе јаче снаге. Скадар је био утврђен са две одбрамбене линије, а бранило га је у том тренутку само око 5.000 војника, под командом Хасан-Риза паше.

Зетски одред (15.000 војника и 40 топова), под командом престолонаследника Данила, који је наступао источно од Скадарског језера успео је да у борбама од 9. до 15. октобра савлада отпор Турака на граничном фронту и примора их на панично повлачење према Скадру. Том приликом Црногорци су заробили 5.400 турских војника и запленили 20 топова, 4 митраљеза и 7.500 пушака. Међутим, ова победа није до краја искоришћена, јер је премореним трупама дат четвородневни одмор, а даље наступање успорено. Напад Зетског одреда на Скадар почео је 28. октобра. Одред је, уз велике жртве, заузео Бардањолт, један од главних положаја у одбрани Скадра, али га је турска војска повратила. Та битка је позната по томе што су и Црногорке добровољно ишле у прве борбене редове да секу жицу која је опасивала утврђење, како би остало довољно живих мушкараца за заузимање тврђаве. Приморски одред (8.000 војника и 34 топа), под командом председника владе Митра Мартиновића, наступао је ка Скадру, западно од Скадарског језера, али је и поред почетних успеха морао да одустане од напада на друго јако утврђење, Тарабош. Ово је учињено по наредби краља Николе, која је уследила због тешких губитака Зетског одреда. Тако је пропуштена прилика да се Скадар брзо заузме, јер су Турци у међувремену добили појачање од око 12.000 војника, под командом Есад паше Топтанија. Почела је опсада.

Почетком децембра 1912. потписано је примирје између Бугарске, која је заступала и Србију и Црну Гору, и Турске. Десетак дана касније, започели су преговори о миру у Лондону. Већ 17. децембра 1912. године, одлучено је да се створи аутономна Албанија. Тако је Србији онемогућено да преко Албаније добије излаз на море, а Црној Гори да припоји Скадар. Црна Гора је одбила то да прихвати, у чему ју је подржала Србија.

За време двомесечног примирја под Скадром су се водиле мање борбе. Турци су тај период искористили за употпуњавање постојећег система одбране и ојачање посаде тврђаве, која је у фебруару 1913. године бројала 26.000 људи са 89 топова 80-155 mm.

У међувремену, командант одбране Скадра, Хасан-Риза паша је убијен по наредби Есад паше Топтанија, који је преузео команду. Есад паша је био спреман за споразум с Црногорцима, у замену за подршку да освоји власт у Албанији.

Када су у фебруару 1913. обновљена непријатељства, црногорске и српске трупе извршиле су нови напад на Скадар. Зетски одред нападао је са севера на правцу главног удара, Приморски преко Тарабоша на помоћном правцу, а српске приморске трупе (раније Дринска II и Шумадијско-албански одред) демонстрирале су у правцу Брдице. У борбама 7. до 9. фебруара, унаточ беспримерном залагању трупа и великим губицима, постигнут је само делимичан успех на главном правцу, а тврђава се одржала.

У таквој ситуацији краљ Никола се обратио за помоћ Србији јер је желео да што пре заузме Скадар и стави велике силе, које су управо решавале судбину Албаније, пред свршен чин. Српска Врховна команда је на то формирала 22. фебруара Приморски кор и упутила га преко Солуна и Медове под Скадар. Међутим, 20. марта су велике силе (без Русије) одлучиле да Скадар дефинитивно остаје Албанији, а сутрадан су се аустроугарски, британски, француски, немачки и италијански разарачи окупили испред Бара. Већ 12. априла објављена је потпуна блокада црногорске и албанске обале, због чега Србија повлачи своје снаге.

Црногорске трупе су саме наставиле опсаду Скадра, а са Есад пашом Топтанијем су вођени преговори о предаји. Тако је 21. априла Есад паша изнео службене услове за капитулацију својих снага. Два дана касније, на Скадарском језеру, потписан је споразум о предаји Скадра. У град су 24. априла ушле црногорске трупе на челу са престолонаследником Данилом, коме је Есад-паша Топтани свечано предао кључеве тврђаве.

Али, под великим руским дипломатским притиском, претњи бомбардовањем са аустроугарских и италијанских бродова у Јадрану и аустроугарским припремама за рат спроведеним у Босни и Херцеговини, Црногорци су, након само три недеље, били принуђени да се повуку из древне престонице зетских владара.