Izvor: Objava, 23.Apr.2019, 08:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ТАКОВСКИ УСТАНАК

Подизање Другог српског устанка у Такову, 23. априла 1815. године, један је од најзначајнијих догађаја у српској историји. Тада је Милош Обреновић, са барјаком у руци, гласовито узвикнуо "Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима" и повео успешно народ у устанак против Турака.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању Другог устанка донесе на Цвети, уочи Васкрса, 23. априла, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор. Припреме за подизање устанка држане су у највећој тајности, а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.

На састанку су се окупили најистакнутији представници народа из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и поред неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

После литургије изађе Милош из цркве, попе се на један већи камен и народу објави да пристаје на нови устанак и да га неће оставити, а народ се закуне њему да ће га слушати.

Милош се из Такова врати кући у Црнућу, обуче свечано војводско одело, наоружа се, па са војводским барјаком изађе пред дружину и изговори већ поменуту историјску реченицу. Док се барјак вијорио на пролећном поветарцу, као ехо векова проломило се из јуначких груди: "Рат Турцима! Рат Турцима! Рат Турцима!" Људи су се љубили, прота их је благосиљао, народ је био весео, народ који је за друге одавно престао да постоји као народ, хтео је опет то да буде, а није могло бити народа без слободе.

Народ масовно приђе Другом устанку јер више није могао да трпи злочине Турака, који су тада ишли по народу и насилно купили и отимали оружје и све вредно што су могли да нађу. Једнога су човека у крагујевачкој нахији везали живог око ражња па га пекли да би признао где је сакрио неке скупоцене токе и пиштоље. Женама су облачили гаће па их тукли по табанима, мушкарцима и женама навлачили су на главе торбе са пепелом, па су одозго ударали руком да пепео улази у нос и уста; неке су разапете потрбушке вешали о дрвеће за ноге и руке, а на леђа им стављали камење. Знали су да мушкарцима ударе сто или двеста батина, да маљем или секиром пребијају бутне кости... То су само неки примери тешких мука и суровости нечувених у Европи у то време.

Устанак је букнуо у границама Београдског пашалука, на велико изненађење Сулејман-паше, београдског везира, који је сматрао да је својим зулумима онемогућио Србима сваку мисао на отпор.

Сулејман-паша одмах одреди Имшир-пашу да угуши ову нову буну. Турци дођоше у Чачак, а Милош са својима дође на брдо Љубић, близу Чачка, и ту почну да копају шанчеве и да се утврђују.

Ту су се многи бојеви водили са променљивом срећом, а када је Имшир-паша погинуо, Турци су почели да беже преко Драгачева ка Сјеници. Милош их је дуго гонио и у Драгачеву страшно поразио, коначно разбивши Имшир-пашину војску.

Неки Турци, бежећи кроз шуме, залутали су у туђој и непознатој земљи, па су их после онако преплашене и гладне и жене по селима премлаћивале, а понеке и убијале. Неког Турчина је неколико дана после боја глад дотерала у неко село, где га опази једна баба и нареди му да баци оружје, и тако га баба разоружа.

Милош се врати у село Ртаре на одмор, па увече пошаље по војсци гласника да свако ко има роба или робињу да их доведе пред господарски чадор, а код кога се после нађе роб биће сурово кажњен. Тако је сакупио све турско робље на једно место, па поставио око њега страже да се нико не може приближити, а наредио је видарима да онима који су били рањени превију ране. Сутра рањенима направе носила, а жене и децу потрпају у кола, здраве мушкарце на коње, па их све пошаљу у Ужице да иде свако на своју страну.

Овај хумани поступак створио је Милошу леп глас међу Турцима. Такав однос показао је и после бојева код Палежа, Ваљева, Пожаревца и Карановца.

Милош је затим кренуо на Пожаревац, где се око хиљаду петсто делија укопало у шест шанчева. Кад су пришли Пожаревцу, сретну их делије и са великом храброшћу ударе на Србе, међу којима се неки поплаше и почну се повлачити. Онда Милош извади пиштољ, изиђе пред њих и почне их питати куда су наумили, куда мисле да ће побећи. Нема градова да се у њих сакрију и утврде, једино ако оду до својих жена, па да их оне под кецељама заштите. Довикнуо им је да ако се сада повуку, све ће остало пропасти, па је додао ко год за њим не потрчи, он ће му главу одсећи, неће чекати да је Турци секу.

Тада је одложио пиштољ, извукао сабљу и потерао коња према заповеднику делија и повикао му да он може да иде куда хоће, али Срби немају куд, него морају ту умрети.

Са својим момцима јурне право на делибашу, а остала војска, охрабривши се његовим речима и примером, крене одмах за њим, тако да делије одбију и сатерају у шанчеве. Потом их за три дана из свих шест шанчева истерају и ослободе Пожаревац.

Када је очистио неке крајеве од Турака, кренуо је Милош са војском на Дрину у сусрет Хуршид-паши, који је део војске под командом Али-паше Никшићког послао преко Дрине да се утврди у Мачви, у Дубљу.

Милош 26. јула 1815. године нападне овај шанац, освоји га на јуриш, победи Турке и зароби Али-пашу, па га обдари и почасти и пусти да се врати у Босну.

После победа српске војске, а и како је Порта због унутрашњих и спољних прилика желела да се устанак заврши што пре, стигне Милошу тада писмо од Хуршид-паше којим га овај зове на преговоре. И отишао је Милош, у пратњи неколико кнезова и кметова, у Хуршид-пашин логор, на Орловом пољу у Босни, где је међу Турцима провео од 21. до 25. августа. Истина, с тешком муком се извукао из крајње неугодне и опасне ситуације у којој се нашао идући за народним потребама. Вративши се у Србију, пожурио је на Мораву, где је био Марашли Али-паша који је био много попустљивији и није тражио да Срби предају све оружје, па је чак рекао, ако хоће, нека за појасом носе и топове, само да буду покорни цару.

Усмени споразум закључен између Марашли Али-паше и Милоша 6. новембра 1815. године био је за Србе повољан у односу на стање пре Другог устанка, када су трпели многе злочине и безакоња од осветољубивих Турака.

Тако је после само пола године прекинут оружани сукоб, мада то није прекинуло српску борбу за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Она добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Османлијско царство је споразум схватило као коначно решење српског питања, али за Милоша Обреновића и Србе споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначног циља - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повластице које су добијене споразумом (скупљање пореза од стране српских кнезова, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање српских кнезова по нахијама, образовање Народне канцеларије од дванаест кнезова у Београду...) давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој. Коначни резултат је био успостављање Кнежевине Србије, чија су самоуправна права потврђена хатишерифима из 1830. и 1833.