Izvor: Objava, 20.Apr.2019, 10:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПУЦАЊ КОЈИ ЈЕ ЧУО ЦЕО СВЕТ

Било је хладно и ведро јутро 19. априла 1775. године. На путу који води од Бостона ка Лексингтону око 800 британских војника у црвеним мундирима је кренуло да уништи тајно складиште муниције америчких колониста, за које је британска Врховна команда мислила да се налази у градићу Конкорд, неколико миља удаљеном од Бостона.

Британци су марширали читаву ноћ, у нади да ће њихова акција проћи неопажено. Међутим, чим су напустили Бостон, око поноћи, двојица гласника, Пол Ривере по занимању златар и Виљем Дејвис, млади обућар, оседлали су своје коње и кренули другим путем у правцу Лексингтона и Конкорда, како би обавестили патриоте о доласку британске војске. Ривере, чија је трка с временом након тога ушла у легенду, први је стигао у Лексингтон будећи његове становнике узвиком: "Стиже редовна војска!" Такође је рекао Семјуелу Адамсу и Џону Хенкоку, двојици истакнутих патриотских вођа за којима су Британци подигли потерницу, да неће успети да избегну хапшење ако буду и даље остали у граду. Ривере је наставио даље, али га је убрзо пресрела британска патрола и заробила га. Адамс и Хенкок су пак успели да побегну.

Док је сунце бојило небо без облака у црвено, претходница шест чета британске лаке пешадије, под вођством мајора Џона Питкерна, ушла је у село Лексингтон. На тргу их је сачекало седамдесетак наоружаних патриота, углавном ратара и занатлија, распоређених у два неправилна реда, под вођством капетана Џона Паркера. Наређење је било да пусте Британце да прођу и да не користе оружје, осим ако они не буду први започели непријатељства. Британски мајор Питкерн, мудри Шкот, осетио је олакшање када је видео да је у питању само шачица наоружаних људи. Али без обзира на то, није могао да их игнорише. Да је наставио свој марш у правцу Конкорда, остављајући за собом те наоружане цивиле, могао је да се нађе између две ватре, али он је био сувише искусан војник да би могао себи допустити такав ризик. Зато је наредио својим људима да се припреме за борбу.

Под сивим небом су се неколико минута немо гледали. Затим је тишину прекинуо узвик мајора Питкерна: "Један, два, разлаз!"

Паркер је схватио озбиљност ситуације и, свестан своје одговорности, наредио је својим људима да се разиђу: неки од њих су почели да напуштају редове. А онда је изненада пукла прва пушка.

Један је војник у црвеном мундиру пао на колена. Питкерн, поштен и спретан официр, који је издао наређење да се не отвара ватра, привремено је изгубио контролу над својим трупама. Црвени мундири су пуцали на побуњенике који су се дали у бег и кренули су за њима с бајонетима. Када је ветар растерао опори мирис дима од пуцњаве, Американци су већ били напустили трг: остали су само Црвени мундири и тела погинулих побуњеника. Осморица људи из Масачусетса су убијена, а двојица рањена; један британски војник и Питкернов коњ били су лакше рањени.

Адамс је побегао кочијом заједно с Хенкоком када се огласило оружје и сав срећан узвикнуо: "Ово је предивно јутро!"

Британци су се након овог првог сукоба груписали и наставили свој марш у правцу Конкорда. Али је узбуна већ била дигнута. Звона, пуцњи и звуци бубњева већ су призвали патриоте и људе из народне војске. "На оружје! На оружје! Почео је рат!" Људи су узели мускете и рогове за барут и упутили се у правцу Конкорда. Када су Британци ушли у Конкорд, Американци су се повукли до Панкатасет Хила, западно од Норт Бриџа, моста који прелази реку Конкорд. Црвени мундири су почели да претражују град, оставивши само малу групу људи да чува мост. У међувремену се број побуњеника на брдашцету знатно повећао: патриоте, војници из народне војске и остали добровољци, млади и стари. Убрзо их је било четири стотине и сви су били прилично нестрпљиви да започну борбу. Нису могли да остану тамо и допусте Црвеним мундирима да запале град. Због тога је издато наређење да се упуте у правцу моста. Уследио је изненадни сукоб. Британска претходница се повукла с двојицом мртвих и тројицом рањених и упутила се ка граду како би се придружила главнини својих снага. Убрзо су кренули ка својој бостонској касарни.

На првом километру, дугачка колона није била нападнута. А затим се изненада разбуктао пакао: дуж целог свог пута, Британци су били засипани ватром која је долазила са свих страна: иза зидова, дрвећа, кућа поред пута. То је био рат потпуно непознат војницима Његовог величанства, који су сматрали да је нечасно сакрити се и пуцати. Као што је написао један од редова у писму својој породици: "Нису се борили против нас као нормална војска, већ као чопор дивљака." Колона Британаца је почела да се осипа, рањеници су очајнички покушавали да се придигну и наставе марш. На крају тога дана, Британци су били исцрпљени, изгладнели и, што је најгоре од свега, без муниције. То више није била колона добро организоване војске, већ гомила људи у бекству. Војници су пљачкали куће и убијали људе који су у њима становали и упадали у крчме како би јели и пили. Један британски официр је након тога признао: "Више смо бежали него што смо се повлачили... А конфузија се повећавала уместо да се смањује." Уз већу тактичку дисциплину, Американци су могли да униште и заробе читаву колону Британаца, али Американци нису били војска већ наоружана, разуларена, немилосрдна и неумољива булумента. Нико није издавао ни примао наређења, и није постојала стратегија борбе, осим што су покушавали да барем једном пуцају на омражене Црвене мундире. Британцима је тако допуштено да дођу до Бостона те исте ноћи, након што су током марша изгубили 273 човека.

Никада се није сазнало који је фармер отворио ватру. Али је о тој првој пушки у Америчкој револуцији настала после неколико година примедба која је постала парола: "Њен је глас обишао цео свет."